Священное Писание (Восточный перевод), версия с «Аллахом»

Плач 1:1-22

Иерусалим – одинокая вдова

1Как одиноко стоит столица,

что некогда была многолюдной!

Она стала как вдова,

а была великой среди народов,

была царицей над областями,

но стала рабыней.

2Горько плачет она ночью,

и слёзы текут по её щекам.

Нет у неё утешителя

среди всех возлюбленных1:2 Возлюбленные – союзники Иудеи, которые предали её, и их боги. Также в ст. 19. её.

Все друзья изменили ей

и стали врагами.

3Иудея пошла в изгнание

после бед и тяжкого рабства.

Поселилась она среди других народов,

но не нашла покоя.

Все её преследователи настигли её

посреди бедствия.

4Дороги в Иерусалим1:4 Букв.: «Сион». плачут,

потому что никто не идёт на праздник.

Все ворота столицы опустели,

стонут священнослужители её,

девушки печальны,

горько и ей самой.

5Враги правят ею,

неприятели её благоденствуют.

Горе послал ей Вечный1:5 Вечный – на языке оригинала: «Яхве». Под этим именем Всевышний открылся Мусе и народу Исраила (см. Исх. 3:13-15). См. пояснительный словарь.

из-за множества её беззаконий.

Дети её пошли в плен,

враг гонит их перед собой.

6Всё великолепие покинуло дочь Сиона1:6 То есть Иерусалим..

Вожди её подобны оленям, не находящим пастбища;

обессиленные они бегут впереди погонщика.

7В дни своих бедствий и скитаний

вспомнила столица о всех драгоценностях,

которые были у неё в прежние дни.

Когда народ её попал в руки врага,

никто не помог ей;

враги смотрели на неё

и смеялись над её поражением.

8Ужасно согрешила столица,

поэтому она и стала нечистой.

Все, кто прославлял её, теперь презирают,

потому что увидели её наготу.

Да и сама она вздыхает и отворачивается;

9её нечистота замарала ей подол.

И так как она не задумывалась о будущем,

падение её было ошеломительным,

и не было у неё утешителя.

– О Вечный, взгляни на моё страдание,

ведь враг торжествует!

10Враг похитил у неё всё самое ценное;

она видит, как в её святилище входят язычники,

те, кому Ты запретил вступать в Твоё собрание.

11Весь народ её стонет в поисках хлеба,

отдаёт драгоценности свои за пищу,

лишь бы жизнь сохранить.

– О Вечный, обрати Твой взор

и посмотри, как я унижена!

Вопль Иерусалима

12– Неужели это не трогает вас, все проходящие мимо?

Взгляните и посмотрите,

есть ли страдание, подобное моему страданию,

которое постигло меня,

которое Вечный послал на меня

в день Своего пылающего гнева?

13Свыше Он послал огонь,

послал его в кости мои.

Он раскинул сеть для ног моих,

опрокинул меня.

Он опустошил меня

и наполнил дни мои болезнью.

14Беззакония мои Он взял

и, связав их, сделал из них ярмо.

Владыка возложил его на шею мою,

чем ослабил силы мои.

Он отдал меня в руки тех,

кому я не могу противостоять.

15Владыка низложил среди меня

всех сильных моих,

собрал против меня войска,

чтобы истребить моих юношей;

как в давильне, истоптал Владыка

девственную дочь Иуды1:15 То есть народ Иудеи..

16Вот почему я плачу

и из глаз моих потоками льются слёзы.

Рядом нет никого, кто бы утешил меня,

оживил бы душу мою.

Дети мои разорены,

потому что враг одолел их.

17Сион простирает руки свои,

но нет никого, кто бы утешил его.

Вечный повелел окружающим народам

враждовать с Исраилом1:17 Букв.: «с Якубом». Исраильтяне были потомками Якуба, которому Аллах дал новое имя – Исраил (см. Нач. 32:27-28).;

Иерусалим стал

мерзостью среди них.

18– Праведен Вечный,

а я была непокорна слову Его.

Послушайте, все народы,

и взгляните на страдание моё.

Девушки и юноши мои

пошли в плен.

19Звала я возлюбленных моих,

но они меня предали.

Священнослужители и старцы мои

умирали в городе,

ища себе пищи,

чтобы сохранить себе жизнь.

20Взгляни, Вечный, как я страдаю:

душа моя мается

и сердце потеряло покой,

потому что я упорно противилась Тебе.

Снаружи меч лишил меня детей,

а внутри – поселилась смерть.

21Люди услышали стоны мои,

но никто меня не утешит.

Все враги мои услышали о бедствии моём

и были рады тому, что Ты сделал со мною.

Пусть же наступит день,

объявленный Тобой,

когда с ними случится то же,

что и со мной.

22Пусть все их злодеяния предстанут пред Тобой,

и поступи с ними так же,

как Ты поступил со мною

за все грехи мои,

потому что многочисленны стоны мои,

и изнемогает сердце моё.

New Serbian Translation

Плач Јеремијин 1:1-22

Несрећни град

1Како седи престоница усамљена!

А некад је пуна људи била.

Град постаде као удовица,

а некад је свет га поштовао.

Та царица међу градовима

робиња је сада потлачена.

2Грозним плачем сву ноћ плаче,

низ образе сузе рони.

Никог нема да је теши сада,

а некада сви јој пријатељи беху.

Савезници сви је издадоше,

постали су њени непријатељи.

3Народ Јудин, робље беспомоћно,

у невољи, у тешком прогонству,

по туђинским сад живе земљама.

Нема места где би да почину.

Одасвуд их окружују гонитељи,

из теснаца никуд да побегну.

4Тужни су путеви ка сионском Дому,

на празнике не долази нико.

Сва су врата разваљена,

свештеници уздишу једнако,

уплакане су девојке које су некад певале.

Сион је у горком ропцу.

5Над њим сада господаре тлачитељи,

због победе ликују непријатељи.

Многобројни су греси сионски,

зато га је Господ изложио патњама.

Насилници заробише децу са Сиона

и одведоше их у изгнанство.

6Повукла се од ћерке сионске,

повукла се сва слава његова.

Кнезови му постадоше као срне

исцрпене од глади,

у бежању изгубише снагу

испред ловаца који их гоне.

7Јерусалим, рушевина усамљена,

свог се сјаја опомиње,

а кад паде непријатељима у руке,

никог нема да му помоћ пружи.

Гледају га тлачитељи,

смеју му се зато што је пао.

Тешки греси и страдања тешка

8Тешки ли су овог града греси!

Гадан ли је, нечист ли је!

Ценише га, а сад га презиру:

Град без части, го је у срамоти.

Само јечи, лице крије,

осврће се, иза себе гледа.

9Види му се да је нечист јако,

али он не мари што га ово снађе.

Ужасно је како он пропада,

а никога нема да га теши.

Погледај, Господе, његову невољу,

јер непријатељи ликују ли, ликују.

10Непријатељ граби, пљачка,

све ризнице овог града.

Јерусалим гледа како странци

проваљују Дому у Светилиште,

а њима си, Господе, забранио

да ступају где ти збор ступа.

11Цвили народ, како да не тугује!

Траже хлеба, трампе драгоцености своје за храну,

не би ли живнули некако.

„Смилуј ми се – плачу – о, Господе!

Смилуј ми се,

јер падох у беду.“

Јерусалим у тузи

12Погледајте ме, сви што пролазите

– град довикује тужно

Има ли бола сличног овом болу

што погоди мене?

Како ме је Господ ударио

у дан кад се на ме разгневио.

13Послао је огањ са висине,

разгоре га по мојим костима.

Разапео мрежу испред мојих ногу

и на земљу оборио.

Уцвилио ме је и ожалостио

у мукама за сва времена.

14Све моје грехе на мене навалио,

руком их својом у бреме свезао,

на мој га је врат натоварио.

Ослабих од овог терета.

Господ ме је предао мојим душманима,

ја им се пак не могу супротставити.

15Свим мојим јунацима

Господ се наругао.

Дигао је ратнике против мене,

да побије моје узданице младе.

Као грожђе у муљари

изгазио је Господ лепу земљу Јудину.

16Зато из мојих очију као поток лију сузе.

Утешити не може ме нико;

охрабрити не може ме нико.

Синови су моји побеђени,

непријатељ ништа народу не остави.

17Сион руке своје пружа,

али помоћ нико му не пружа.

Господ поста противник народу Јаковљеву,

са свих страна наваљују тлачитељи;

с Јерусалимом поступају

као да је гадост међу њима.

Реч о праведном Богу

18Господ ме је праведно казнио,

јер његову реч нисам послушао.

О, чујте ме, одасвуд народи,

јаде моје гледајте, видите;

девојке моје, младиће моје,

у прогонство отераше.

19Позвах своје савезнике,

а они ми помоћ ускратише.

Свештеници моји и старешине

по градским улицама помреше,

а само су храну тражили

не би ли у животу остали.

20На мој ропац погледај, Господе,

на измученост душе моје.

У грудима срце ми се грчи,

жалостан сам због свога пркоса.

По улицама синове моје убијају,

а унутра, по кућама, смрт коси.

21Како цвилим, чуј ме.

Нема никог да ме утеши.

За моју несрећу душмани су чули,

те ликују зато што си ми је ти послао.

Дај да и мени сване!

Нека слично мени и душмани пате.

22Прокуни њихове опачине све,

рачунај им зло за зло;

мене си већ за грехе казнио,

и њих казни тако.

Само јечим ја у јаду сада,

у мом је срцу туга.