Елисей и бедная вдова
1Жена одного из учеников пророческих просила помощи у Елисея:
– Твой раб, мой муж, умер, и ты знаешь, что он чтил Вечного. А теперь его заимодавец пришёл, чтобы забрать обоих моих мальчиков в рабство.
2Елисей ответил ей:
– Как мне помочь тебе? Скажи мне, что у тебя есть дома?
– У твоей рабыни ничего нет, – сказала она, – лишь горшок масла.
3Елисей сказал ей:
– Ступай и попроси у соседей пустые сосуды, да набери их побольше. 4Потом войди и запри за собой и за сыновьями дверь. Наливай масло в сосуды и, наполнив сосуд, отставляй в сторону.
5Она пошла и заперла дверь за собой и сыновьями. Они подносили ей сосуды, а она наливала. 6Когда все сосуды наполнились, она сказала сыну:
– Дай мне ещё один.
Но он ответил:
– Ни одного сосуда больше нет.
И масло перестало течь. 7Она пошла и рассказала об этом пророку, а он сказал:
– Пойди, продай масло и расплатись с долгами, а на то, что останется, ты с сыновьями сможешь жить.
Елисей и богатая шунемитянка
8Однажды Елисей отправился в Шунем. Там жила одна богатая женщина, которая уговорила его остаться поесть. И всякий раз, проходя мимо, он останавливался там поесть. 9Она сказала мужу:
– Я знаю, что человек, который часто заходит к нам, – это святой пророк. 10Давай сделаем на крыше маленькую комнату и поставим туда постель, стол, стул и светильник для него. Тогда он сможет останавливаться там всякий раз, когда будет заходить к нам.
11Однажды, когда Елисей пришёл туда, он поднялся в комнату и лёг. 12Потом сказал своему слуге Гехази:
– Позови эту шунемитянку.
Он позвал её, и она пришла к нему.
13Елисей сказал слуге:
– Скажи ей: «Ты так хлопотала ради нас. Что для тебя сделать? Может, замолвить о тебе слово перед царём или начальником войска?»
Она ответила:
– Я живу среди своего народа, мне ничего не нужно.
14– Что же сделать для неё? – спросил Елисей.
Гехази сказал:
– Да вот сына у неё нет, а её муж уже стар.
15Тогда Елисей сказал:
– Позови её.
Он позвал её, и она встала в дверях.
16– В следующем году, приблизительно в это время, – сказал Елисей, – ты будешь держать на руках сына.
– Нет, мой господин, – возразила она, – не обманывай свою рабу, о человек Всевышнего!
17Но вот эта женщина забеременела, и в следующем году, приблизительно в то же самое время, родила сына, как и сказал ей Елисей.
Воскрешение сына шунемитянки
18Ребёнок подрос. Однажды он вышел к отцу, который был со жнецами.
19– Моя голова! У меня болит голова! – сказал он отцу.
Отец велел слуге:
– Отнеси его к матери.
20Слуга поднял его и отнёс к матери. Ребёнок сидел у неё на коленях до полудня, а потом умер. 21Она поднялась и положила его на постель пророка, заперла дверь и вышла. 22Затем она позвала мужа и сказала:
– Прошу, пошли мне одного из слуг и осла, чтобы мне быстро съездить к пророку и вернуться.
23– Зачем ходить к нему сегодня? – спросил он. – Сегодня же не праздник Новолуния, не суббота4:23 Праздник Новолуния – исраильтяне, пользовавшиеся лунным календарём, праздновали начало каждого месяца, которое совпадало с новолунием (см. Чис. 28:11-15). Суббота – седьмой день недели у иудеев, день, посвящённый Вечному. В этот день, согласно повелению Вечного, исраильский народ должен был отдыхать и совершать ритуальные жертвоприношения (см. Исх. 31:12-17; Чис. 28:9-10)..
– Всё будет хорошо, – ответила она.
24Она оседлала осла и сказала слуге:
– Веди. Не останавливайся, пока не скажу.
25И она отправилась в путь и пришла к Елисею на гору Кармил. Увидев её издалека, пророк сказал своему слуге Гехази:
– Смотри! Это шунемитянка! 26Беги ей навстречу и спроси её: «Здорова ли ты? Здоров ли твой муж? Здоров ли твой ребёнок?»
– Здоровы, – сказала она.
27Когда же она пришла к пророку на гору, она обняла его ноги. Гехази подошёл, чтобы оттолкнуть её, но пророк сказал:
– Оставь её! Она в большом горе, но Вечный утаил это от меня и не сказал мне.
28– Разве я просила тебя о сыне, мой господин? – сказала она. – Разве я не говорила тебе: «Не буди во мне надежду?»
29Елисей сказал Гехази:
– Поторопись, возьми в руку мой посох и беги. Если встретишь кого, не приветствуй, и если кто будет приветствовать тебя, не отвечай. Положи мой посох мальчику на лицо.
30Но мать ребёнка сказала:
– Верно, как и то, что жив Вечный и жив ты сам, – я не отстану от тебя.
Тогда он поднялся и пошёл за ней.
31Гехази шёл впереди их и положил посох мальчику на лицо, но в ответ не раздалось ни звука. Тогда Гехази вышел навстречу Елисею и сказал ему:
– Мальчик не пробудился.
32Когда Елисей пришёл в дом, мальчик лежал мёртвым на его постели. 33Он вошёл, запер за собой дверь и помолился Вечному. 34После этого он поднялся на постель и лёг на мальчика – рот ко рту, глаза к глазам, руки к рукам. Когда он простёрся над ним, тело мальчика согрелось. 35Елисей встал, походил по комнате взад и вперёд и, поднявшись на постель, простёрся над ним ещё раз. Мальчик семь раз чихнул и открыл глаза. 36Елисей позвал Гехази и сказал:
– Позови шунемитянку, – и тот сделал это.
Когда она пришла, он сказал:
– Возьми своего сына.
37Она вошла, упала ему в ноги и поклонилась до земли. Затем она взяла сына и вышла.
Ядовитая похлёбка
38Елисей же вернулся в Гилгал. В той области тогда был голод. Однажды, когда ученики пророков слушали Елисея, он сказал слуге:
– Поставь большой котёл и свари для нас похлёбки.
39Один из них вышел в поле собирать овощи и нашёл вьющееся растение с плодами, похожими на огурцы. Он набрал их полный подол и, когда вернулся, накрошил их в котёл с похлёбкой, хотя никто не знал, что это такое. 40Людям разлили похлёбку, но, начав есть, они закричали:
– Пророк, в котле смерть! – и не стали есть похлёбку.
41Елисей сказал:
– Принесите муки.
Он бросил её в котёл и сказал:
– Разливай людям, чтобы они ели.
И в котле не осталось ничего вредного.
Насыщение ста человек
42Из Баал-Шалиши пришёл некий человек, который принёс пророку двадцать ячменных лепёшек, испечённых из зерна первого урожая, и колосья с молодым зерном.
– Отдай людям, пусть едят, – сказал Елисей.
43– Как же я накормлю этим сто человек? – спросил слуга.
Но Елисей ответил:
– Отдай людям, пусть едят. Ведь так говорит Вечный: «Они наедятся, и ещё останется».
44Тогда он раздал им, и они ели, и ещё осталось, по слову Вечного.
Јелисеј и удовичино уље
1Жена једног од пророчких синова завапи Јелисеју: „Твој слуга је умро а ти знаш да се твој слуга бојао Господа. А сад је дошао зајмодавац да одведе моја два сина да му буду робови.“
2Јелисеј јој одговори: „Шта да урадим за тебе? Шта имаш у кући?“
Она рече: „Твоја слушкиња нема ништа у кући осим једног крчага уља.“
3Он јој рече: „Иди и позајми празне посуде од свих својих суседа; нека их не буде мало. 4Затим уђи и затвори врата за собом и за својом децом, па наливај уље у све те посуде; и како се који напуни, ти га склони.“
5Она оде од њега, затвори врата за собом и за својим синовима. Они су јој доносили посуде, а она је наливала у њих. 6Кад су све посуде биле пуне, она рече свом сину: „Донеси ми још посуда.“
Али он јој рече: „Нема више посуда.“ Тада је уље стало.
7Она дође и рече то човеку Божијем, а он јој рече: „Иди, продај уље и подмири свој дуг; ти и твоји синови ћете живети од онога што остане.“
Јелисеј и Сунамка
8Једног дана је Јелисеј пролазио кроз Сунем. Тамо је живела једна богата жена, која га је молила да једе код ње. И тако, кад год је пролазио, свраћао би тамо на обед. 9Она рече свом мужу: „Ево, знам да је човек који стално пролази овуда свети Божији човек. 10Хајде да му направимо малу собу на крову, и да му наместимо лежај, сто, столицу, и свећњак, да се смести тамо кад год сврати код нас.“
11Једног дана кад је дошао, отишао је у горњу собу и легао тамо. 12Он рече своме слузи Гијезију: „Позови ону Сунамку.“ Кад ју је позвао, она је стала пред њега. 13Тада му рече: „Ево, бацила си се у толику бригу због нас. Шта да учинимо за тебе? Хоћеш ли да се заузмемо за тебе код цара, или заповедника војске?“
Она одговори: „Живим међу својим народом.“
14Јелисеј упита: „Шта би могло да се учини за њу?“
Гијезије рече: „Она нема сина, а муж јој је стар.“
15Јелисеј рече: „Позови је.“ Кад ју је позвао, стала је на врата. 16Тада јој је рекао: „Догодине у ово време држаћеш сина у наручју.“
Она рече: „Нека мој господар, човек Божији, не заварава своју слушкињу.“
17Ипак, жена је затруднела и родила сина догодине у то време, као што јој је Јелисеј рекао.
18Дете је порасло. Једног дана је отишао своме оцу са жетеоцима. 19Тада се пожалио своме оцу: „Моја глава, моја глава!“
Отац је рекао једном момку: „Однеси га његовој мајци.“ 20Он га је понео и донео га његовој мајци. Он је седео у њеном крилу до поднева, а затим је умро. 21Тада је отишла и положила га на кревет човека Божијег. Затим је затворила врата за собом и изашла.
22Онда је позвала свога мужа и рекла: „Пошаљи ми, молим те, једног момка и једног магарца, да брзо одем код човека Божијег и да се вратим.“
23Он је упита: „Зашто данас хоћеш да идеш код њега? Није ни младина, ни субота.“
Она рече: „Све је у реду.“
24Кад је оседлала магарца, рекла је момку: „Поведи, и крећи! Не успоравај ради мене, осим ако ти кажем.“ 25Она оде и дође к човеку Божијем на гору Кармил.
Кад ју је човек Божији видео издалека, рекао је своме слузи Гијезију: „Ено оне Сунамке! 26Пожури јој сад у сусрет и питај је: ’Јеси ли добро? Да ли ти је муж добро? Да ли ти је дете здраво?’“
Она рече: „Све је у реду.“
27Кад је дошла к човеку Божијем на гору, ухватила се за његове ноге. Гијезије приђе да је одмакне, али му човек Божији рече: „Пусти је, јер јој је душа огорчена, а Господ је то сакрио од мене; није ми рекао.“
28Она рече: „Јесам ли тражила сина од мога господара? Зар ти нисам рекла: ’Не обмањуј ме!’?“
29Јелисеј рече Гијезију: „Опаши се, узми мој штап и иди. Ако те неко сретне, не поздрављај га, а ако те неко поздрави, не одговарај му. Затим стави мој штап дечаку на лице.“
30Дечакова мајка рече: „Живога ми Господа и твога ми живота, нећу те оставити.“ Тако он устане и пође за њом.
31А Гијезије пође испред њих и стави штап на дечаково лице, али није било ни гласа, ни знака живота. Он се врати. Кад се срео с Јелисејем рекао му је: „Дечак се није пробудио.“
32Јелисеј уђе у кућу, а оно, на његовој постељи лежи мртав дечак. 33Пошто је ушао, затворио је врата пред оно двоје, па се помолио Господу. 34Онда је стао на постељу, легао на дечака, и метнуо своја уста на његова уста, своје очи на његове очи, и своје дланове на његове дланове. И док је тако био испружен над дечаком, угрејало се дечаково тело. 35Затим је устао и прошетао се горе-доле по кући, па је стао на постељу и испружио се над дечаком. Тада дечак кихну седам пута и отвори очи. 36Затим позва Гијезија и рече: „Позови ону Сунамку.“ Он је позва. Кад је дошла к њему, он јој рече: „Узми свога сина.“ 37Она уђе, паде пред његове ноге, поклони му се до земље, узе свога сина и изађе.
Смрт у лонцу
38Јелисеј се вратио у Галгал. А била је глад у земљи. Док су пророчки синови седели пред њим, он рече своме слузи: „Пристави велики лонац и скувај вариво за пророчке синове.“
39Један од њих оде у поље да набере биља и нађе дивљу лозу. Набрао је с ње дивљих плодова и њима напунио свој плашт. Кад се вратио, насекао их је у лонац с варивом, не знајући какви су. 40Налију они чорбу људима, али чим су почели да једу, почну да вичу, говорећи: „Смрт је у лонцу, човече Божији!“ И нису могли да једу.
41Он рече: „Дајте брашно овамо!“ Онда је бацио брашно у лонац и рекао: „Наспите народу да једе.“ И ништа више штетног није било у лонцу.
Јелисеј храни стотину људи
42Неки човек дође из Вет-Салиса и донесе човеку Божијем двадесет јечмених хлебова од првине плодова, и нешто свежег класја жита у торби. Рекао је: „Дај људима да једу.“
43Његов слуга рече: „Како да изнесем ово пред стотину људи?“
Јелисеј рече: „Дај народу да једе, јер говори Господ: ’Јешће и преостаће.’“ 44Тада је изнео пред њих, па су јели, и још им је остало, по речи Господњој.
