Мятеж исраильтян
1В ту ночь народ поднял крик и громко плакал. 2Исраильтяне роптали на Мусу и Харуна. Люди говорили им:
– О, если бы мы умерли в Египте! Или здесь, в пустыне! 3Зачем Вечный ведёт нас в эту землю? Мы падём в ней от меча, а наши жёны и дети попадут в плен. Не лучше ли нам вернуться в Египет?
4Они говорили друг другу:
– Нам нужно выбрать вождя и вернуться в Египет.
5Тогда Муса и Харун пали лицом на землю перед собравшимся обществом исраильтян. 6Иешуа, сын Нуна, и Халев, сын Иефоннии, которые были среди тех, кто разведывал землю, в огорчении разорвали на себе одежду 7и сказали собранию исраильтян:
– Земля, которую мы разведали, необыкновенно хороша. 8Если Вечный благосклонен к нам, Он поведёт нас в эту землю, где течёт молоко и мёд, и отдаст её нам. 9Не восставайте против Вечного. Не бойтесь жителей той земли, потому что мы легко одолеем их. Они лишились защиты, а с нами Вечный. Не бойтесь их.
10Но народ говорил о том, чтобы побить их камнями. Тогда слава Вечного явилась исраильтянам у шатра встречи.
Молитва Мусы за народ
11Вечный сказал Мусе:
– До каких пор этот народ будет презирать Меня? До каких пор они будут отказываться поверить в Меня, несмотря на все знамения, которые Я совершил среди них? 12Я поражу их мором и истреблю, а от тебя произведу народ больше и сильнее их.
13Муса сказал Вечному:
– Но об этом услышат египтяне, из среды которых Ты вывел Своей силой этот народ, 14и они расскажут всё обитателям этой земли. Они уже слышали, что Ты, Вечный, с этим народом и что Ты, Вечный, даёшь видеть Себя лицом к лицу, что Твоё облако стоит над ними и что Ты идёшь перед ними в облачном столбе днём и в огненном – ночью. 15Если Ты истребишь весь этот народ до единого человека, то народы, которые слышали о Тебе, скажут: 16«Вечный не смог привести этот народ в землю, которую с клятвой обещал ему. Поэтому Он погубил его в пустыне». 17Пусть откроется теперь сила Владыки, как Ты и говорил: 18«Вечный долготерпелив, богат любовью и прощает грех и отступничество. Но Он не оправдывает виновных, карая детей за грехи отцов до третьего и четвёртого поколения». 19По великой Своей любви прости грех этого народа, как прощал ему со времён Египта до сегодняшнего дня.
20Вечный ответил:
– Я простил его по твоей просьбе. 21Но верно, как и то, что Я живу и что Моя слава наполняет всю землю, – 22никто из тех, кто видел Мою славу и знамения, которые Я совершил в Египте и в пустыне, но не послушался Меня и испытывал Меня десять раз, 23никто из них не увидит землю, которую Я с клятвой обещал их предкам. Никто из тех, кто презирал Меня, её не увидит. 24Но у Моего раба Халева иной дух, и он повинуется Мне от всего сердца. За это Я приведу его в землю, куда он ходил, и его потомки будут ею владеть. 25Раз в долинах живут амаликитяне и хананеи, поверните завтра и ступайте в пустыню к Тростниковому морю14:25 Тростниковое море – буквальный перевод с языка оригинала. Среди современных специалистов существуют различные мнения, о каком водоёме здесь идёт речь. Тростниковым морем могли называть как цепи озёр, расположенных на Суэцком перешейке и, вероятно, соединявшихся тогда проливами с Красным морем, так и Суэцкий и Акабский заливы Красного моря (см. карту № 2 и, напр., 3 Цар. 9:26). В Инджиле эти же воды названы Красным морем..
Наказание за мятеж
26Вечный сказал Мусе и Харуну:
27– Сколько ещё этот грешный народ будет роптать на Меня? Я слышу всё, что говорят исраильтяне, когда ропщут на Меня. 28Скажи им: «Верно, как и то, что Я живу, – возвещает Вечный, – что вы говорили, то Я и сделаю. 29Ваши трупы будут брошены в этой пустыне, и никто из вас в возрасте от двадцати лет и старше, кто был исчислен при переписи и роптал на Меня, 30не войдёт в землю, которую Я клялся с поднятой рукой сделать вашим домом, кроме Халева, сына Иефоннии, и Иешуа, сына Нуна. 31Ваших детей, о которых вы говорили, что они попадут в плен, Я приведу, и они узнают землю, которую вы отвергли. 32Что до вас, то ваши трупы будут брошены в этой пустыне. 33Ваши дети будут там пастухами сорок лет, страдая за вашу неверность, пока последний из вас не падёт мёртвым в пустыне. 34Сорок лет – по году за каждый из сорока дней, в которые вы разведывали землю, – вы будете страдать за свой грех и узнаете, что значит враждовать со Мной». 35Это сказал Я, Вечный. Я непременно сделаю так с этим грешным народом, который восстал против Меня. В этой пустыне они сгинут; они все умрут здесь.
36Те, кого Муса посылал разведать землю, и кто, вернувшись, возмутил народ против него, ругая её, 37эти люди, опорочившие землю, умерли перед Вечным от мора. 38Из тех, кто ходил разведать землю, в живых остались только Иешуа, сын Нуна, и Халев, сын Иефоннии.
39Когда Муса пересказал это исраильтянам, они горько заплакали. 40Встав рано утром, они стали подниматься к вершинам нагорий. «Мы готовы, – говорили они. – Мы пойдём в тот край, что обещал Вечный; мы согрешили».
41Но Муса сказал:
– Почему вы нарушаете повеление Вечного? Успеха вам не будет. 42Не ходите, ведь Вечный не с вами. Вас разобьют враги, 43ведь там вас встретят амаликитяне и хананеи. Вы отвернулись от Вечного, и Его не будет с вами; вы падёте от меча.
44Но они дерзнули подняться к вершинам нагорий, хотя ни сундук соглашения с Вечным, ни Муса не покидали лагерь14:44 Это означало, что Всевышний не пошёл с ними, и что Он не станет оказывать им помощь в бою. Обычно присутствие Вечного в виде облака или огненного столба сопровождало исраильский народ, когда они трогались в путь (см. 9:15-23).. 45И амаликитяне с хананеями, жившие в тех нагорьях, спустились, разбили их и гнались за ними всю дорогу до Хормы.
Народ се буни
1На то се сва заједница узбунила и ударила у вику; и народ је плакао оне ноћи. 2Сви су Израиљци гунђали против Мојсија и Арона; сва им је заједница говорила: „Е, да смо само помрли у Египту, или у пустињи! 3Зашто нас Господ води у ову земљу? Да погинемо од мача, а наше жене и деца да постану робље? Није ли боље за нас да се вратимо у Египат?“ 4Тада рекоше један другом: „Хајде да поставимо вођу и вратимо се у Египат!“
5Мојсије и Арон падоше ничице пред свом израиљском заједницом. 6Тада су Исус, син Навинов, и Халев, син Јефонијин, који су били међу онима што су уходили земљу, раздерали своју одећу 7и рекли свој израиљској заједници: „Земља кроз коју смо прошли да је извидимо изванредно је лепа земља! 8Ако будемо угодни Господу, он ће нас увести у ову земљу и дати нам је. То је земља у којој теку мед и млеко. 9Само се не буните против Господа. Не бојте се народа земље, јер су за нас као залогај хлеба; њих нема ко да заштити, а с нама је Господ. Не бојте се!“
10Међутим, сва је заједница претила да ће их каменовати. Тада се слава Господња указала свим Израиљцима код Шатора од састанка. 11Господ рече Мојсију: „Докле ће ме презирати овај народ? Докле ће одбијати да ми верују упркос свих знакова које сам учинио међу њима? 12Ударићу их помором и затрти их, а од тебе ћу учинити народ већи и моћнији од њих.“
13Али Мојсије рече Господу: „Кад то чују Египћани између којих си извео овај народ својом силом, 14они ће то рећи становницима ове земље. А они су чули да си ти, Господе, усред овога народа; да им се ти, Господе, указујеш лицем у лице, и да твој облак стоји над њима; да идеш пред њима, дању у стубу од облака, а ноћу у стубу од огња. 15Ако побијеш овај народ до последњег, онда ће народи, који су чули за твоје име, рећи: 16’Господ није могао да доведе овај народ у земљу коју им је уз заклетву обећао, па их је зато побио у пустињи.’
17А сад, Господе, нека се покаже твоја сила, као што си обећао, рекавши: 18’Господ је спор на срџбу, богат милошћу, опрашта кривицу и преступ, али кривца не оставља некажњена, него кажњава неправду отаца на њиховој деци и унуцима све до трећег и четвртог колена.’ 19Опрости кривицу овом народу по великој твојој милости, као што си му опраштао од Египта па до сада.“
20Господ рече: „Опраштам по твојој речи. 21Али, тако ми живота, и тако слава Господња испунила сву земљу, 22ни један од људи који су видели моју славу и знакове које сам учинио у Египту и у пустињи, а који су ме искушавали десет пута и били непослушни моме гласу, 23неће видети земљу коју сам уз заклетву обећао њиховим оцима. Ни један од тих што су ме презрели неће је видети. 24А свога слугу Халева – зато што је другачијег духа и зато што се потпуно поуздао у мене – њега ћу одвести у земљу у коју је отишао, и његови ће је потомци добити у посед. 25Пошто Амаличани и Хананци живе у долини, сутра се вратите и идите у пустињу према Црвеном мору.“
26Затим Господ рече Мојсију и Арону: 27„Докле ће ова опака заједница да гунђа против мене? Чуо сам приговоре Израиљаца, који гунђају против мене. 28Реци им: ’Тако ми мога живота – говори Господ – учинићу вам оно што сте ми рекли на моје уши. 29Ваша ће мртва тела попадати по овој пустињи, сви ви који сте уведени у разне пописе, од двадесет година па навише, ви који сте гунђали против мене; 30ни један од вас неће ући у земљу за коју сам се уз подигнуту руку заклео да ћу вас населити у њој, осим Халева, сина Јефонијиног и Исуса, сина Навиновог. 31Ипак, вашу децу, за коју сте рекли да ће постати робље, њих ћу увести да упознају земљу коју сте ви презрели. 32А ваша мртва тела ће попадати по овој пустињи. 33Ваша деца ће бити пастири у пустињи четрдесет година и испаштати због вашег неверства, док ваша тела до последњег не пропадају мртва у пустињи. 34Испаштаћете своје кривице четрдесет година, према броју дана – четрдесет дана током којих сте извиђали земљу, за сваки дан по годину. Тако ћете знати шта значи противити ми се.’ 35То сам ја, Господ, рекао, и ја ћу то јамачно учинити свој овој опакој заједници која се уротила против мене. У овој пустињи ће скончати; ту ће помрети.
36А људи које је Мојсије послао да извиде земљу, и који су се вратили и изазвали сву заједницу да гунђа против њега доневши неповољан извештај о земљи, 37исти ти људи који су донели неповољан извештај о земљи, помрли су од пошасти пред Господом. 38Од тих људи који су ишли да извиде земљу, преживели су само Исус, син Навинов, и Халев, син Јефонијин.“
39Кад је Мојсије изговорио ове речи свем израиљском народу, народ се веома ожалостио. 40Али у рано јутро они устану и почну да се пењу на врх горја, говорећи: „Згрешили смо, али ево, идемо на место о коме је Господ говорио.“ 41Мојсије им рече: „Зашто преступате заповест Господњу? То неће успети. 42Не пењите се, јер Господ није међу вама; иначе ћете бити потучени од својих непријатеља! 43Наиме, испред вас су Амаличани и Хананци, па ћете изгинути од мача. Одвратили сте се од Господа, и зато Господ неће бити с вама.“
44Али они пркосно наставише да се пењу на врх горја, иако ни Мојсије, ни Ковчег Господњег савеза, нису пошли из табора. 45Тада су сишли Амаличани и Хананци који су живели у горју, и потукли их, гонећи их све до Орме.
