Разрушенный Иерусалим
1О, как поблёкло золото!
Как потускнело золото наилучшее!
Драгоценные камни святилища разбросаны
по всем перекресткам улиц.
2Драгоценные сыны Иерусалима4:2 Букв.: «Сиона».
как чистейшее золото ценились,
а теперь они – что глиняная посуда,
изделие рук горшечника.
3Даже шакалы сосцы дают,
чтобы кормить своих детёнышей,
но мой народ стал жесток,
подобно страусам в пустыне4:3 Страусы откладывают свои яйца в песок и бросают их там, совершенно не заботясь о своём потомстве. См. Аюб 39:13-17..
4От жажды язык младенца
прилипает к нёбу его,
дети просят хлеба,
но никто им не даёт.
5Кто привык к изысканным яствам,
выброшен на улицу,
кто в роскоши4:5 Букв.: «на багрянице». Багряница – царское одеяние. воспитан,
копается в кучах мусора.
6Наказание народа моего
превышает наказание Содома4:6 Или: «Грех народа моего превышает грех Содома».,
который был разрушен мгновенно,
и руки человеческие даже не коснулись его4:6 См. Нач. 18:20–19:29..
7Вожди Иерусалима были чище снега,
белее молока,
тела их были румянее кораллов,
на вид были подобны сапфирам.
8А сейчас они чернее копоти,
их не узнают на улицах,
кожа их сморщилась на костях их,
иссохла, словно дерево.
9Те, кто погиб от меча,
счастливее умирающих от голода,
изнемогающих от недостатка полевых плодов.
10Своими руками любящие матери
варили собственных детей;
младенцы стали пищей
во время гибели моего народа.
11Вечный выплеснул всё негодование Своё,
Он излил пылающий гнев Свой
и зажёг в Иерусалиме4:11 Букв.: «на Сионе». огонь,
который пожрал основания его.
12Не верили ни цари земные,
ни все жители мира,
что неприятель войдёт
в ворота Иерусалима.
13Но это случилось из-за грехов его пророков
и беззаконий его священнослужителей,
которые проливали в нём
кровь праведников.
14Теперь они, как слепые, бродят по улицам,
осквернённые кровью,
так что никто не осмеливается прикоснуться к ним.
15«Уходите, нечистые! – кричат им. –
Уходите прочь, не прикасайтесь!»
И тогда они исчезают
и начинают скитаться между народами,
а им и там говорят:
«Вы не можете здесь оставаться».
16Вечный Сам рассеял их,
Он больше не смотрит за ними.
Священнослужителям не оказывают уважения,
и старцам – милости.
17Глаза наши утомились,
напрасно ожидая помощи;
с наших башен мы ожидали народ,
который не мог спасти нас4:17 Иудея ожидала от своего союзника Египта помощи в войне с Вавилоном, но эта помощь так и не пришла (см. Иер. 37:5-7)..
18На каждом шагу подстерегали нас,
так что мы не могли ходить по улицам нашим.
Приблизился наш конец,
число наших дней сочтено:
пришёл наш конец.
19Наши преследователи были
быстрее орлов в небе.
Они гонялись за нами по горам,
подкарауливали нас в пустыне.
20Дыхание нашей жизни –
царь наш, помазанник Вечного4:20 Вероятно, речь идёт о последнем правителе Иудеи, царе Цедекии (см. Иер. 39:4-7; 52:7-11)., –
пойман в их ловушки.
А мы говорили, что под его защитой4:20 Букв.: «под его тенью».
мы будем жить среди народов.
21Радуйся пока и веселись, дочь Эдома4:21 То есть народ Эдома.,
живущая в земле Уц!
Но и до тебя дойдёт чаша,
напьёшься допьяна и обнажишься.
22О дочь Сиона! Наказание твоё скоро закончится,
Вечный не продлит изгнание твоё.
А тебя, дочь Эдома, Он накажет за беззакония твои
и откроет все грехи твои.
Јад и беда после пада
1Како потамне злато,
наше жежено злато!
Лежи камење храмовно
по улицама разбацано.
2Сионски младићи, некад скупоцени
као злато најчистије,
сада су – ах! – као обична грнчарија,
као производ лончарски.
3И вучица хоће да доји,
да вучиће своје негује,
а жене у народу моме
окрутне су као ној у пустињи:
4одојчад оставише жедну,
језик им се за непце лепи;
децу пустише да пиште,
никога нема да им храну пружи.
5Некад сами сладише јела одабрана,
сада скапавају по улицама.
Некад су у раскоши одрастали,
сада по сметлишту пребиру.
6Примио је казну народ мој
тежу него становници содомски,
јер њих разори за трен ока
и притом на њих не подиже људе.
7Некад су били наши јунаци
чистији од снега, бељи од млека;
били су румени и глатки,
као од брега одваљени.
8Сад су им лица црња од чађи,
по улицама их не познаје нико;
кожа им се смежурала око очију,
сасушила се као дрво суво.
9Сретнији су који у рату погибоше,
теже је онима које глад помори:
исцрпени, скапавали су лагано,
није било плодова са поља да остану у животу.
10Жене тако нежне беху,
па кувају децу своју
да нахране себе њима –
о, ужасно је народа мога страдање!
11Силином је провалио гнев Господњи,
он изли своју срџбу јаросну,
запали пожар на сионском граду,
те му спали и темеље саме.
Кривица свештеника и пророка
12Нису веровали ни страни владари,
ни сви становници земље,
да ће моћи освајач и душман
кроз капије јерусалимске да уђу.
13Ипак то се догодило
због греха пророчких,
због кривица свештеничких,
због невине крви4,13 Или: због крви праведника. усред града проливене.
14Тумарају по улицама као слепи,
крвљу су умрљани,
нико се не усуђује да их дотакне,
оскрнављена је одећа њихова.
15Народ виче: „Одлазите!
Оскрнављени, натраг! Не дотичите!“
Тако лутаху од народа до народа,
а међу народима су говорили:
„Овде више не могу да бораве.“
16Распрши их Господ да их не гледа,
да о њима више не брине.
На свештенике више не пази,
старешине више не жали.
Малаксалост потлачених
17А нама су се очи умориле,
ишчекујемо помоћ, а ње нема.
С кула наших зуримо до на крај обзорја,
чекамо народ који нас не може избавити.
18Непријатељ нам је сваки корак вребао,
по трговима својим не могосмо пролазити,
али дани наши пролажаху,
крај нам се приближи, стиже.
19Брже од грабљивица које с неба слећу,
гонитељи наши стигоше,
хватали су нас по брдима,
у пустињи у заседи чекали.
20Заробише наше животно уздање,
Господњег помазаника, цара,
а ми смо се уздали:
цар ће нас од сваког освајача сачувати.
Ипак – има Бога
21Радујеш се и веселиш, о, ћерко едомска,
и ти, народе из земље Уз.
Час пропасти и вама долази,
и ви ћете се тетурати голи,
откриће се и ваша срамота.
22За своју кривицу си, ћерко сионска, испаштала,
више те неће у изгнанство терати.
Ћерко едомска, тебе ће Господ казнити,
твоје ће кривице разоткрити.
