Всевышний наказывает Иерусалим
1О, как навис гнев Владыки над дочерью Сиона,
словно грозовые тучи!
С небес сбросил на землю
красу Исраила
и не вспомнил о храме, подножии для ног Своих,
в день гнева Своего.
2Без пощады поглотил Владыка
все жилища потомков Якуба,
в гневе Своём Он разрушил
твердыни дочери Иуды.
Он отверг царство
и в нечестии поверг вождей его на землю.
3В свирепом гневе Он сокрушил
все силы2:3 Букв.: «все рога». Рог был символом могущества, власти и силы. Исраила.
Он отвёл Свою правую руку,
не защитил от наступающего врага.
Он воспылал в Якубе2:3 То есть в Исраиле., как пламя,
что пожирает всё вокруг.
4Подобно врагу, Он натянул Свой лук,
занёс Свою правую руку, словно недруг.
Он сразил всех, кем любовались,
излил Свой гнев, как огонь,
на священный шатёр дочери Сиона.
5Владыка стал подобен врагу,
поглотил Он Исраил;
уничтожил все дворцы его
и разрушил твердыни его.
Он умножил плач и причитание
дочери Иуды.
6Разорил Он шатёр Свой, как шалаш в огороде2:6 См. также Ис. 1:8.,
Он разрушил место собрания Своего.
Вечный заставил Сион забыть
праздники и субботы2:6 Суббота – седьмой день недели у иудеев, день, посвящённый Вечному. В этот день, согласно повелению Вечного, исраильский народ должен был отдыхать и совершать ритуальные жертвоприношения (см. Исх. 31:12-17; Чис. 28:9-10)..
В свирепом гневе Он отверг
царя и священнослужителя.
7Владыка отверг Свой жертвенник
и оставил Своё святилище;
отдал Он в руки врагов
стены дворцов Сиона.
Неприятели подняли шум в доме Вечного,
словно в праздничный день.
8Вечный решил разрушить
стену дочери Сиона;
Он тщательно всё спланировал2:8 Букв.: «Он протянул мерную нить». Мерная нить, обычно используемая в строительстве, здесь становится символом разрушения.
и не удержал Своей руки от разорения.
Рыдали и стены, и внешние укрепления,
изнывая вместе.
9Ворота её втоптаны в землю,
их засовы Он сломал и уничтожил.
Царь и вожди её в изгнании
среди чужих народов.
Нет больше Закона,
и пророки её не получают видений от Вечного.
10Старцы дочери Сиона
сидят безмолвно на земле,
посыпали прахом головы свои
и оделись в рубище.
Девы Иерусалима
опустили лица свои к земле.
Плач Иеремии об Иерусалиме
11Глаза мои ослабли от слёз,
душа моя мается
и сердце разрывается на части
из-за гибели народа моего,
из-за того, что дети и грудные младенцы
теряют сознание на улицах городских.
12Они говорят своим матерям:
«Дайте нам есть и пить!» –
теряя сознание, подобно раненым,
на улицах городских,
испуская дух
на руках своих матерей.
13Что скажу я тебе?
С чем тебя сравню,
о дочь Иерусалима?
Чему уподоблю тебя,
чтоб я мог утешить тебя,
о девственная дочь Сиона?
Рана твоя глубока, как море;
кто может исцелить тебя?
14Видения твоих пророков
были ложными и пустыми.
Они не раскрывали твой грех,
иначе предотвратили бы твоё пленение.
Их пророчества были ложными
и вводили тебя в заблуждение.
15Руками всплёскивают все проходящие мимо,
качают головой и глумятся
над дочерью Иерусалима:
«Не этот ли город называли
совершенством красоты,
радостью всей земли?»
16Все враги твои широко разинули
пасть свою на тебя.
Они глумятся и скрежещут зубами, говоря:
«Мы поглотили её!
Вот день, который мы так ждали,
вот и дожили мы, вот и увидели!»
17Вечный исполнил Свой замысел,
исполнил слово Своё,
провозглашённое в древние дни.
Разгромил Он тебя без пощады
и позволил врагу злорадствовать над тобою;
Он возвысил2:17 Букв.: «вознёс рог». неприятелей твоих.
18Сердца людей взывают к Владыке.
О стена дочери Сиона,
день и ночь проливай слёзы ручьём,
не давай покоя себе,
не давай отдыха глазам твоим!
19Вставай и взывай ночью,
снова и снова.
Изливай сердце своё, как воду,
в присутствии Владыки.
Простирай свои руки к Нему
и моли о жизни детей своих,
теряющих сознание от голода
на всех перекрёстках.
Стон Иерусалима
20– Взгляни, Вечный, и посмотри,
с кем Ты когда-либо поступал так,
чтобы женщины ели своих детей,
младенцев, вскормленных ими?
Чтобы убивали священнослужителя и пророка
в святилище Владыки?
21Дети и старики лежат в пыли на улицах,
мои юноши и девушки пали от меча.
Убивал Ты их в день гнева Своего,
заколал их без пощады.
22Ты отовсюду, как на праздник,
созвал на меня ужасы.
В день гнева Вечного
никто не спасся и не уцелел.
Тех, о ком я заботилась и кого растила,
погубил мой враг.
Гнев Божији је велик
1Када се Господ разгневио,
ћерку је сионску у таму завио.
Сјајни град светлости небеске,
у рушевине претвори земаљске.
Славни Дом, дику Израиљеву,
он напусти у дан гнева свога.
2Господ је сатро без милости,
сва села у Јаковљевој земљи.
Кад се разгневио, он је разорио
све тврђаве што држе Јудејци;
са земљом је сравнио и проклео
царство и његове главаре.
3У распаљеној својој јарости,
сву моћ израиљску он је скрхао.
Кад је непријатељ насрнуо,
десницу своју Бог нам је ускратио.
Као огањ плануо је у Јакову,
око себе све је попалио.
4Као непријатељ лук је свој затегао,
као душман је навалио,
убијао све што нам је оку драго,
све чему се радовасмо.
На шаторе ћерке сионске
сасу своју срџбу распаљену.
5Господ је као непријатељ постао:
Израиљев народ разорио,
све његове дворе порушио,
све тврђаве њему разорио;
Јудином народу умножио је јаде,
нагомилао јецање и уздисаје.
Одбачени, укинути, разорени…
6Сеницу је растурио у комаде,
разорио место за службе Божије.
На Сиону Господ у заборав баци
и празник и суботу;
разгневио се и презрео
и цара и свештеника.
7Господ је свој жртвеник одбацио,
Светилиште своје је оскрнавио;
предао у руке душманске
да руше бедеме и дворе,
да урлају по Господњем Дому,
где ми некад празновасмо.
8Господ је одлучио да руши,
да попадају зидови ћерке сионске;
одредио је меру рушења
и није се устезала рука његова.
Спољни зидови, други ред зидова,
оронули тужно леже.
9Вратнице су спаљене и поломљене,
он им је здробио резе и греде.
Цар и кнезови су у прогонству,
нема никог да нас учи Закону,
нити се јављају виђења,
дар Господњи пророцима.
10Старешине ћерке сионске
по земљи су поседали и ћуте,
главе своје прашином посипају,
обавили кострет око тела.
Све до земље спустиле су главе
јерусалимске девојке младе.
11Од плакања ишчилеше ми очи,
у ропцу ми душа грца,
жалост ме је исцрпла потпуно,
јер посматрам слом народа мога:
деца и одојчад умиру
по трговима града срушенога.
12Говораху својим матерама:
„Где је жито? Где је пиће?“
и слично рањеницима обамиру
по трговима града срушенога
и душе своје испуштају
на грудима својих мајки.
Стварност је сурова
13О, Јерусалиме, о, мили граде,
коме си сличан, налик си на кога?
Како да те утешим, о, девице, ћерко сионска?
Да ли је овако пострадао ико?
Несрећа је твоја безгранична, као море.
Да те исцели неко?
14Твоји пророци немају пророштва
осим обмана и лажи.
На кривицу твоју не указују,
заваравају те,
од изгнанства одвраћају.
Лажним те пророштвима убеђују,
те избегаваш покајање.
15Руга ти се, пљеска рукама
народ који пролази крај града.
Звижде и главом одмахују
над рушевинама јерусалимским:
„Је ли то та варош савршено лепа?
Је ли то радост целе земље?“
16Смеју ти се, над тобом се церекају
сви непријатељи твоји.
Криве усне, кезе зубе,
па говоре: „Ми смо га слистили!
Ово је оно што смо чекали!
Дочекасмо. Очи наше видеше!“
17Господ је извршио своју намеру,
одржао је реч своју.
Од давнина нас је он опомињао,
сад нас без милости разорио.
Непријатељ победнички ликује,
противник се нашем поразу весели.
Вапај и молитва – то остаје пред Богом
18И зидови твоји нека вапе,
јецај, ћерко сионска, призивај Господа!
Нека теку сузе твоје
као потоци и дању и ноћу.
Не дај себи одмора, наричи!
Не дај мира зеницама, плачи!
19Током ноћи дижи се и вичи,
призивај га сваког часа,
изливај срце као воду пред лицем Господа,
да се смилује нејачи твојој,
деци што од глади скапавају
по угловима свих улица.
20Погледај, погледај, о, Господе!
Кога си то на муке бацио?
Зар жене да пород свој једу?
Зар оне што у наручју њишу?
Зар у самом Светилишту кољу
свештенике твоје и пророке твоје?
21По улици леже у прашини,
мртва леже деца са старцима;
девојке моје и младићи
леже мачем побијени.
Ти их поби у дан гнева свога,
ти их покла без милости.
22Као да је дан празника, са свих страна
сабрао си све ужасе на ме.
У дан гнева твога
нико није преживео, нико утекао.
Децу моју одњихану и одраслу
побио је душманин клети.
