Притча о свадебном пире
(Лк. 14:16-24)
1Иса продолжал учить народ в притчах, говоря:
2– Царство Всевышнего можно сравнить со свадебным пиром, который один царь приготовил для своего сына. 3Он разослал к приглашённым своих рабов, чтобы позвать их на свадьбу, но приглашённые не хотели прийти. 4Тогда царь послал других рабов, наказав им: «Пойдите и скажите им, что мой пир уже готов, зарезаны быки и другой откормленный скот, всё угощение готово, пусть приходят на свадебный пир». 5Приглашённые, однако, не обратили на это никакого внимания и разошлись. Один пошёл на своё поле, другой торговать, 6а некоторые даже схватили посланных рабов, унизили и убили их. 7Царь был разгневан. Он послал своё войско, уничтожил тех убийц и сжёг их город.
8Потом он сказал своим рабам: «Свадебный пир готов, но те, кого я пригласил, не заслужили чести быть на нём. 9Пойдите теперь на перекрёстки дорог и приглашайте на пир всех, кого вы встретите». 10Рабы пошли по улицам и стали созывать всех, кого встречали, злых и добрых, и пиршественный зал наполнился гостями, которые возлежали за столами. 11Когда же царь пришёл посмотреть на возлежащих, он заметил человека, на котором не было свадебной одежды. 12«Друг, – спросил царь, – как это ты вошёл сюда без свадебной одежды?» Человеку нечего было сказать. 13Тогда царь приказал слугам: «Свяжите его по рукам и ногам и выбросьте вон, во тьму, где будет плач и скрежет зубов». 14Ведь приглашённых много, но избранных мало.
Вопрос об уплате налогов
(Мк. 12:13-17; Лк. 20:20-26)
15После этого блюстители Закона стали советоваться, как бы им поймать Ису на слове. 16Они подослали к Нему своих учеников вместе со сторонниками правителя Ирода.
– Учитель, – спросили они, – мы знаем, что Ты Человек честный и истинно учишь пути Всевышнего. Ты беспристрастен и не стремишься никому угодить. 17Скажи нам, как Ты считаешь, следует ли платить налог римскому императору или нет?
18Иса, зная их коварные намерения, сказал:
– Лицемеры, вы хотите поймать Меня на слове? 19Покажите Мне монету, которой платится дань.
Они принесли Ему серебряную монету22:19 Букв.: «динарий».. 20Иса спросил их:
– Кто на ней изображён и чьё на ней имя?
21– Императора, – ответили они.
Тогда Иса сказал им:
– Так и отдавайте императору то, что принадлежит императору, а Всевышнему – то, что принадлежит Всевышнему.
22Такой ответ их озадачил, и, оставив Ису, они ушли.
Вопрос о воскресении мёртвых
(Мк. 12:18-27; Лк. 20:27-40)
23В тот же день саддукеи, которые утверждают, что нет воскресения мёртвых, подошли к Исе. Они спросили Его:
24– Учитель, Муса сказал, что если кто-либо умрёт, не оставив детей, то его брат должен жениться на вдове и восстановить род своему брату22:24 См. Втор. 25:5-6.. 25Так вот, у нас тут было семеро братьев. Первый женился и умер бездетным, и вдова стала женой его брата. 26То же самое произошло и со вторым, и с третьим, и со всеми семью братьями. 27После всех умерла и женщина. 28Итак, после воскресения, которому из семи братьев она будет женой? Ведь все были её мужьями.
29Иса ответил им:
– Вы заблуждаетесь, потому что не знаете ни Писания, ни силы Всевышнего. 30Воскреснув, люди не будут ни жениться, ни выходить замуж, а будут как ангелы на небесах. 31Что же касается воскресения мёртвых, то разве вы не читали, что сказал вам Всевышний: 32«Я – Бог Ибрахима, Бог Исхака и Бог Якуба»?22:32 Исх. 3:6. Он Бог не мёртвых, а живых.
33Люди слушали и удивлялись Его учению.
Самое важное повеление
(Мк. 12:28-31; Лк. 10:25-28)
34Блюстители же Закона, услышав, как Иса заставил замолчать саддукеев, собрались вокруг Него. 35Один из них, учитель Таурата, чтобы поймать Ису на слове, спросил:
36– Учитель, какое повеление в Законе самое важное?
37Иса ответил:
– «Люби Вечного, Бога твоего, всем сердцем, всей душой и всем разумом своим»22:37 Втор. 6:5.. 38Это первое и самое важное повеление. 39Второе, не менее важное повеление: «Люби ближнего твоего, как самого себя»22:39 Лев. 19:18.. 40Всё учение Таурата и Книги Пророков основано на этих двух повелениях.
Масих – Повелитель Давуда
(Мк. 12:35-37; Лк. 20:41-44)
41Когда блюстители Закона собрались вместе, Иса спросил их:
42– Что вы думаете о Масихе? Чей Он сын?
– Сын Давуда, – ответили Ему.
43Иса говорит им:
– Почему же тогда Давуд, под водительством Духа, называет Масиха Повелителем? Ведь он говорит:
44«Вечный сказал моему Повелителю:
сядь по правую руку от Меня,
пока Я не повергну всех врагов Твоих
к ногам Твоим»22:44 Заб. 109:1..
45Итак, если Давуд называет Масиха Повелителем, то как же в таком случае Он может быть всего лишь его сыном?
46В ответ никто не мог сказать ни слова, и с этого дня они больше не решались задавать Ему вопросы.
Прича о свадбеној гозби
1Исус им је поново говорио у причама. Рекао је: 2„Царство небеско је слично неком цару који је приредио свадбу за свога сина. 3Онда је послао своје слуге да позову званице на свадбу, али нико није хтео да дође.
4Цар је изнова послао своје слуге, рекавши: ’Реците званицама: „Ево, приправио сам трпезу. Заклао сам своје волове, товљене јунце и све је приправљено. Дођите на свадбу!“’
5Али званице не марећи одоше: један на своју њиву, други за својом трговином. 6Остали су ухватили цареве слуге, злостављали их и побили. 7Цар се на то разбеснео, послао своју војску, те побио оне убице, а њихов град спалио.
8Затим је цар рекао својим слугама: ’Свадба је, ево, приређена, али званице нису биле достојне. 9Стога, идите на раскршћа, и кога год нађете, позовите на свадбу!’ 10Слуге изађоше на путеве и сакупише све које су нашли, зле и добре, тако да је свадбена дворана била пуна гостију.
11Кад је цар ушао да види званице, угледао је једног човека који није био свечано одевен за свадбу. 12Цар му рече: ’Пријатељу, како си ушао овамо а ниси одевен како приличи за свадбу?’ Човек занеми.
13Тада цар рече својим слугама: ’Свежите му ноге и руке па га избаците у таму најкрајњу.’ Онде ће бити плач и шкргут зуба. 14Много је званих, али је мало изабраних.“
Порез цару
15Тада су фарисеји отишли и на свом Већу сковали план како да Исуса ухвате у речи. 16Потом су послали своје ученике и иродовце који му рекоше: „Учитељу, знамо да говориш истину и да по истини учиш о путу Божијем, да никоме не угађаш, јер не правиш разлике међу људима. 17Реци нам шта мислиш: да ли је допуштено давати порез цару или не?“
18Исус је прозрео њихову опакост, па је рекао: „Зашто ме искушавате, лицемери? 19Покажите ми новац за плаћање пореза!“ Дали су му сребрњак. 20Исус их упита: „Чији је ово лик и натпис?“ 21Они одговоре: „Царев22,21 Мисли се на цезара то јест, римског цара..“ „Онда, дајте цару царево, а Богу Божије.“ 22Када су чули ово, задивили су се, па су га оставили и отишли.
О васкрсу мртвих
23Истог дана приступе му и садукеји, који говоре да нема васкрсења, 24и упитају га: „Учитељу, Мојсије је рекао: ’Ако неки човек умре и иза себе остави жену, а нема деце, онда нека се његов брат ожени удовицом и подигне потомство своме брату.’ 25Било тако у нас седморо браће. Први се оженио и умро, па како није имао потомства, његова жена остане његовом брату. 26Исто је било и са другим и трећим, и тако све до седмога. 27На крају умре и жена. 28Кад приликом васкрсења буду васкрсли, коме ће, дакле, припасти жена, будући да су сва седморица била њоме ожењена?“
29Исус им одговори: „У заблуди сте, јер не познајете ни Писмо ни силу Божију. 30Јер кад наступи васкрса, људи се неће ни женити ни удавати, него ће бити као анђели на небу. 31А што се тиче васкрса из мртвих, зар нисте читали шта је рекао Бог? 32’Ја сам Бог Аврахамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев.’ Он није Бог мртвих, него живих.“
33Када је мноштво то чуло, било је задивљено његовим учењем.
Највећа заповест
34Када су фарисеји видели да је Исус ућуткао садукеје, окупише се, 35а један од њих, зналац Светог писма, упита га, с намером да га искуша: 36„Учитељу, која је заповест највећа у Закону?“ 37Исус му одговори: „Воли Господа, Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим.’ 38Ово је највећа и најважнија заповест. 39Друга је једнако важна: ’Воли ближњега свога као самога себе. 40На овим двема заповестима почива сав Закон и Пророци.“
Христ – Давидов Син и Господ
41Када су се фарисеји окупили, Исус их упита: 42„Шта мислите о Христу? Чији је он син?“
Они му одговоре: „Давидов.“
43Он их упита: „Како га онда Давид, посредством Духа, назива Господом кад говори:
44’Рече Господ Господу моме:
„Седи мени с моје десне стране,
док душмане не положим твоје,
за твоје ноге подножје да буду“’?
45Дакле, ако га Давид назива Господом, како онда може да буде његов син?“
46Нико није могао да му одговори ни речи, и нико се од тада није усудио да га пита било шта.
