Монолог Аюба
1И продолжил Аюб своё рассуждение:
2– Как я томлюсь по прошедшим месяцам,
по тем дням, когда Всевышний хранил меня,
3и светильник Его сиял над моей головой,
и при свете Его я шёл сквозь тьму!
4О, это были мои лучшие годы,
когда совет Всевышнего хранил мой шатёр,
5когда Всемогущий ещё был со мной,
а дети – вокруг меня,
6когда омывался мой путь молоком,
и скала источала для меня оливковое масло.
7Выходил ли я к городским воротам
и садился ли на площади,
8меня завидев, юноши отступали,
и поднимались старцы;
9властители удерживались от слов
и прикрывали рты руками;
10голоса знатных стихали,
прилипали у них языки к нёбу.
11Кто меня слышал, превозносил меня,
кто меня видел, меня хвалил,
12ведь я спасал плачущего бедняка
и беспомощного сироту.
13Умирающий благословлял меня,
и сердце вдовы наполнял я радостной песней.
14Я надевал праведность, как одежду,
справедливость – как мантию и тюрбан.
15Слепому я был глазами
и хромому – ногами.
16Я был отцом для бедняков;
я разбирал дело странника.
17Я сокрушал челюсти беззаконных
и спасал жертвы из их зубов.
18Я думал: «Скончаюсь в своём гнезде,
и дни мои будут многочисленны, как песок.
19Как дерево, чьи корни достигают воды,
на чьи ветви ложится роса,
20не увядает слава моя,
и крепко рука моя держит лук».
21Внимали мне, ожидали меня,
в молчании слушали мой совет.
22Когда замолкал я, больше не говорили;
ложились слова мои, как роса.
23Ждали меня, как дождя,
и слова мои ртом ловили, как ливень весенний.
24Не могли поверить, если я им улыбался,
света лица моего они не помрачали.
25Воссев, как вождь, я направлял их;
я был словно царь посреди войска,
словно тот, кто плачущих утешает.
Јовова последња одбрана
1А Јов је наставио своје казивање овим речима:
2„О, када би ми било као који месец раније,
као у данима када ме је Бог чувао;
3када ми је светлила његова светиљка над главом мојом,
по његовом светлу кад сам мраком ишао;
4баш какав сам био у својим једрим данима,
када сам у шатору своме с Богом близак био;
5онда кад је Свемоћни са мном био
и деца моја око мене!
6Тад сам ноге у маслу прао
и потоке уља цедио ми камен!
7А када бих изашао на градска врата и на трг,
ставио бих столицу своју;
8младићи би ме видели, па би се повукли,
а старци би устајали и стајали;
9главари би причу прекидали,
своја уста руком затварали;
10утихнуо би глас владара,
језик им се за непце лепио.
11Блаженим ме звало ухо што ме је слушало,
хвалило ме око што ме је гледало;
12јер сам избављао убогога што ко бедник вапи,
сиротога без помоћи.
13Страдалников благослов био је на мени,
а срцу сам удовице доносио песму.
14Праведност бих узимао, она ме је одевала;
правда ми је моја била ко одећа и ко турбан.
15Слепоме сам очи био,
хромоме сам ноге био.
16Отац сам био убогима,
незнанца сам на суду бранио.
17Ломио сам вилице злотвору,
из уста му жртву отимао.
18А причао сам: ’У своме ћу гнезду да преминем,
умножићу дане попут песка.
19Мој је корен досезао воду,
гране су моје преко ноћи росне;
20Моја је слава у мени свежа,
у руци је мојој увек млад лук.’
21Чекали су људи да ме чују,
ћутали би да чују мој савет.
22После моје речи нису узвраћали,
по њима би мој говор капао.
23Ко на кишу чекали би на ме,
уста своја отварали као да сам дажд пролећни.
24Веровали не би кад бих им се насмејао
и ведрину мог лица нису потамнили.
25Пут сам им бирао, попут кнеза сам седео;
био сам као цар међу четама,
као онај што жалосне теши.
