En bøn om hjælp i lidelse
1En sang af David og en bøn til Herren om nåde.
2Herre, straf mig ikke i vrede,
irettesæt mig ikke i harme.
3Dine pile sidder dybt i mig,
din straffende hånd hviler tungt på mig.
4Min krop sygner hen på grund af din vrede,
mit helbred er nedbrudt som følge af synd.
5Min skyld vokser mig over hovedet,
min syndebyrde er ikke til at bære.
6Mine sår er betændte og stinker
på grund af min tåbelige synd.
7Jeg er nedtrykt og meget bedrøvet,
dagen igennem sørger jeg dybt.
8Det føles som ild i mit indre,
hele min krop er syg af feber.
9Jeg er lamslået og knust,
stønner i fortvivlelse og smerte.
10Herre, du ved, hvad jeg længes efter!
Du hører alle mine suk.
11Mit hjerte hamrer, min kraft er borte,
mine øjne har mistet deres glans.
12Min lidelse holder slægt og venner borte,
mine kære holder sig på afstand.
13Mine fjender stiller fælder for mig,
de, som ønsker mig død, lægger onde planer.
De har altid kun forræderi i tanke.
14Jeg er som en døv, der ikke kan høre,
som en stum, der ikke kan tale.
15Jeg lader, som om jeg ikke hører,
undlader at svare på spørgsmål.
16Jeg venter på, at du gør noget, Herre.
Jeg længes efter at få et svar, min Gud.
17Lad ikke mine fjender hovere over min tilstand,
eller glæde sig over at se mig falde.
18Jeg er på randen af et sammenbrud,
jeg lider af konstante smerter.
19Men jeg vil bekende min synd
og angre det onde, jeg har gjort.
20Mange er imod mig uden årsag,
mange hader mig uden grund.
21De gengælder godt med ondt.
De er imod mig, fordi jeg ønsker at gøre det gode.
22Herre, lad mig ikke i stikken,
hold dig ikke borte fra mig.
23Skynd dig at gribe ind,
hjælp mig, min Herre og Frelser!
Псалам 38
Псалам Давидов. За сећање.
1Не карај ме у гневу свом, Господе,
не кажњавај у јарости својој,
2јер твоје су се стреле заболе у мене,
и твоја ме је рука притиснула.
3На мом телу здравог места нема од твоје срџбе,
ради мог греха кости ми немају починка.
4Јер моје ме неправде преплавише,
навалише се на мене као терет претешки.
5Моје ране смрде, гноје се
због моје лудости,
6погнуо сам се, сасвим се згурио,
па поваздан ходам у жалости.
7Јер бедра су моја пуна бола љутог,
на телу ми здравог места нема.
8Потпуно сам укочен и сломљен,
урлам јер ми срце стење.
9О, Господе, знана ти је свака жеља моја,
уздисање моје није ти скривено.
10Срце моје силно удара,
снага ме моја напушта,
нема више светла у мојим очима.
11Пријатељи и ближњи моји
одступају од мене због болести моје,
па и они који су ми род рођени,
и они од мене стоје далеко.
12Они што ми о глави раде,
они мени замке постављају;
ти што хоће мени да науде,
такви мени прете уништењем,
па поваздан смишљају подлости.
13А ја сам као глув и не чујем ништа,
као нем сам који не отвара уста.
14Постао сам као човек који не чује,
и као онај чија уста немају одговор.
15Јер на тебе ја чекам, Господе,
ти одговори, Господе, мој Боже.
16Ја рекох: „Не дај да се радују нада мном,
да ликују нада мном кад ми нога посрне.“
17Јер мој пад већ се примакао,
бол мој стално је преда мном.
18Ја признајем своје безакоње,
забринут сам због свог греха.
19А душмани моји пуни су живота,
моћни су и бројни они што ме неправедно мрзе.
20Они који узвраћају зло за добро
оптужују ме што следим добро.
21Не остављај ме, Господе,
не удаљуј се од мене, Боже мој!
22Пожури ми у помоћ, Господе, Спаситељу мој!
