Jobs femte tale: Et svar til Elifaz
1Job svarede på følgende måde:
2„Den slags har jeg hørt så tit.
I er nogle kønne trøstere!
3Er der ingen ende på din elendige tale?
Kunne du ikke finde på noget bedre at sige?
4Hvis I var i mit sted, og jeg var i jeres,
ville jeg være fristet til at tale på samme måde.
Jeg kunne have holdt en prædiken for jer
og rystet på hovedet af jer.
5Men jeg vil hellere være andre til opmuntring,
prøve at trøste folk i deres sorg.
6Jeg kan ikke trøste mig selv ved at tale,
men at tie giver mig heller ingen lindring.
7Gud har mast mig ned i jorden,
han har udryddet hele min familie.
8Min elendige tilstand ses som hans straf,
det, han har gjort, som bevis på min skyld.
9Hans vrede river og rusker i mig.
Han skærer tænder imod mig af raseri.
Hans anklagende øjne gennemborer mig.
10Folk ser på mig med foragtende blikke,
spottende slår de mig i ansigtet,
alle rotter sig sammen imod mig.
11Gud har givet mig i gudløses vold,
kastet mig i kløerne på onde mennesker.
12Jeg levede i fred, indtil han knuste mig.
Han greb mig i nakken og slog mig fordærvet.
Han stillede mig op som en skydeskive,
13og hans pile kom imod mig fra alle sider.
De gennemborede mine nyrer,16,13 I hebraisk sprogbrug var nyrerne sæde for de inderste og stærkeste følelser.
min galde flød ud på jorden.
14Han huggede mig sønder og sammen,
han slog mig som en kriger, der er gået amok.
15Jeg sidder klædt i sæk og aske.
Min stolthed ligger knust i støvet.
16Mit ansigt er rødt af gråd,
jeg har sørgerande under øjnene.
17Men jeg ved, at jeg er uskyldig,
og at min bøn er oprigtig.
18Mit blod skal råbe fra jorden,
min bøn om retfærdighed blive ved at runge.
19Allerede nu har jeg et vidne i Himlen,
en forsvarer, der taler min sag i det høje.
20Han er min ven og går i forbøn for mig,
for jeg kommer til Gud med tårer i øjnene.
21Han bønfalder Gud på mine vegne,
som et menneske forsvarer sin ven.
22Jeg har ikke mange år igen,
og når jeg først er gået bort,
er der ingen vej tilbage.
Јов
1А Јов је одговорио овим речима:
2„Много сам ја таквих ствари чуо,
сви ви сте ми мучни тешиоци!
3Има ли краја причању у ветар?
Шта те то тера да ми одговараш?
4И ја бих попут вас говорио
да сте ви на моме месту,
подбадао бих вас речима
и климао главом на вас.
5Али би вас уста моја ојачала,
усне моје донеле утеху.
6Ако бих говорио,
свој бол не бих ублажио;
ако бих ућутао,
колико бола би ме напустило?
7Ипак, он ме је изнурио;
ти си ми затро све укућане моје!
8Зграбио си ме,
бол је сведок против мене;
мршавост се моја подигнула
да у лице ме оптужи.
9Његов ме гнев раздире и спопада,
на мене зубима шкргуће својим,
душманин мој је на мене упро очи своје!
10Разјапили су своја уста према мени,
с презиром ми шамарају образе,
окупљају се против мене.
11Злотвору ме Бог је изручио,
бацио ме у руке злобника!
12Мирно сам живео, а он ме је уздрмао,
за врат ме је дочепао, смрскао ме;
себи ме је за мету ставио;
13стрелци су ме његови окружили,
нутрину ми је распарао без милости
и жуч ми је по земљи просуо.
14Пролама кроз мене
све пролом за проломом,
као ратник према мени тутњи.
15За кожу сам своју, ја зашио кострет,
у прашину достојанство своје уваљао.
16Од ридања подбуло је лице моје,
капци су ми попут смрти црни,
17премда насиља нема у рукама мојим
и моја је молитва чиста.
18О, земљо, крв моју не прекривај!
Не било места за мој вапај!
19А сада, на небесима ено сведока мога!
Да, мој бранилац је на висинама.
20А моји пријатељи – моји посредници вајни!
Око моје Богу плаче.
21Ех, кад би се човек правдао са Богом
као човек са човеком.
22Још година која прохујаће
и поћи ћу путем с којег повратка ми нема.
