Israels umoral og afgudsdyrkelse
1Gode mennesker går til grunde, uden at nogen griber ind. Retskafne rives bort før tiden, og ingen lægger mærke til det. Det er på grund af ondskaben, at de lider den skæbne. 2Men de hviler i fred i deres grave, for de levede i lydighed mod Gud.
3Herren siger: „Hør engang, I horeunger og hekseyngel! 4Hvor tør I gøre nar af mig? I rækker tunge og laver grimasser. I er fulde af løgn og synd. 5I kommer i ekstase ved jeres orgier i offerlundene. I slagter jeres egne børn, ofrer mennesker i dalene og i kløfter mellem klipperne. 6I har valgt at dyrke guder af sten i stedet for mig, og I bringer dem drikofre og afgrødeofre. Skal jeg finde mig i det? 7-8I udstiller åbenlyst jeres utroskab imod mig ved at ofre til afguderne på højene. Men også bag hjemmets vægge har I opstillet jeres afguder. I har vendt mig ryggen og overgivet jer til dem med hud og hår. I har prostitueret jer selv. I betaler til afguderne for at tilfredsstille jeres lyst med dem. 9I ofrer parfume og vellugtende olier til Molok, mens I søger med lys og lygte efter nye afguder overalt—ja, selv blandt de døde. 10I er udmattede af at søge, men I giver alligevel ikke op. Tanken om nye afguder giver jer styrke til at fortsætte. 11Hvorfor er I mere bange for dem end for mig? Hvorfor er I utro mod mig og lever på en løgn? Hvorfor har I glemt mig? Er det, fordi jeg stiltiende har båret over med jer så længe?
12Lad mig sige jer en ting: Jeres afgudsdyrkelse vil ikke gavne jer. 13Når I råber om hjælp, så lad jeres guder redde jer! De er selv så hjælpeløse, at et vindstød kan vælte dem omkuld. Men den, der søger hjælp hos mig, skal få landet og mit hellige bjerg i eje.
Gud vil genoprette sit folk
14Jeg, Herren, siger: Ban vej! Ban vej for mit folk! Ryd sten og forhindringer af vejen, hvor mit folk skal gå.”
15Den evige og højhellige Gud siger: „Jeg er hellig, jeg bor i det høje. Men jeg bor også hos mennesker med ydmyge og sønderknuste hjerter. Jeg trøster dem og heler deres brudte hjerter. 16Jeg vil ikke blive ved at være vred på mit folk og anklage dem, for så ville de miste livsmodet og give op. 17Jeg blev vred over deres grådighed og skjulte mig for dem, men de fremturede bare i deres synd og fortsatte med at gøre, som de ville. 18Jeg har set deres elendighed og frafald, men nu vil jeg genoprette dem. Jeg vil trøste dem, der sørger over deres synd. 19Jeg tilbyder fred til alle, både fjern og nær, for jeg vil føre mit folk hjem. 20Men de gudløse, som forkaster mig, er som et oprørt hav, der ikke kan falde til ro, men skyller mudder og snavs op på stranden.”
21De gudløse har ingen fred, siger min Gud.
1Праведник гине
и никога то не узбуђује.
И смерни људи бивају одвођени
и нико не разабире
да праведник бива одведен пред зло,
2да уђе у мир.
Почивају на лежајима својим
ко је ишао исправно.
3„А сад се примакните амо,
синови гатарини,
потомство прељубничко, смрдљиво.
4Над ким се шегачите?
Над ким се бекељите?
Плазите језик?
Нисте ли ви деца бунтовна,
потомство лажљиваца,
5који се успаљују међу храстовима,
под сваким дрветом зеленим,
жртвујући децу по долинама,
под каменим раселинама?“
Пророк тугује због идолопоклонства
6„На вододерини твоја је рака.
Оне, оне су твоји међаши.
Управо њима изливаш жртве наливне,
спаљујеш житну жртву.
Зар оне да ми се свиде?
7На гору високу и уздигнуту
свој си лежај поставила,
па си се тамо попела
да кољеш жртву закланицу.
8Уз врата и довратке
свој си запис поставила.
Далеко од мене си разоткрила
и на висине лежај свој наместила,
те се погађала са онима које волиш
да легнеш с њима, да осетиш снагу.
9И ходочастиш цару у помазању,
и умножаваш своја мира;
и послала си своје известиоце издалека
и спустила до Света мртвих.
10Изнурила си себе многим путовањима својим.
Ниси рекла: ’То је таштина!’
Стекла си јакост нову,
зато ослабила ниси.
11Па кога си се уплашила и побојала,
те си слагала?
И ниси се мене сетила,
ниси себи на срце ставила.
Нисам ли ја ћутао и од века,
па се мене побојала ниси?
12Ја ћу објавити твоју правду,
и дела ти твоја користити неће.
13Кад завичеш, нека те изведу чете твоје.
А све њих ће ветар однети, таштина узети.
Међутим, који се у мене уздају
земљу ће баштинити
и моју свету гору поседовати.“
Песма утешна
14Тада ће се говорити:
„Насипајте! Насипајте! Пут поравнајте!
Мом народу сметње с пута уклоните!“
15Јер говори Вишњи и Уздигнути,
настањени трајно, а име му је Светитељ:
„Мој стан је узвишеност и светиња,
а са скрушеним сам и с духом пониженим,
да оживим пониженима дух,
да оживим скрушенима срце.
16Јер се нећу препирати довека,
нити ћу се љутити непрестано,
јер би испред лица мојега ослабио дух
и душе које сам саздао.
17Кривица његова је грабеж.
Зато сам се наљутио,
и зато га ударио, и у љутини се сакрио;
а он је отишао одметнички,
како га срце његово одвуче.
18Путеве његове сам видео.
И излечићу га и довести,
и умирићу срце оних који га теше
и који с њим тугују.
19Стварам речи уснама да проговоре:
Мир! Мир удаљеноме и блискоме
– говори Господ, и њега ћу излечити.
20А опаки су као море усталасало,
што се успокојити не може,
и из вода својих исталасава
муљ и блато.
21Нема мира опакима
– говори Бог мој.
