Benjaminitternes forbrydelse
1På den tid, da der endnu ingen konge var i Israel, boede der en mand af Levis stamme på et afsides sted i Efraims højland. Han havde hentet sig en medhustru i Betlehem i Juda. 2Men hun blev vred på ham og tog derefter tilbage til sin fars hus i Betlehem. Da der var gået fire måneder, 3opsøgte manden hende for at få hende med tilbage. Han havde taget sin tjener og et ekstra æsel med. Pigen førte ham ind til sin far, og faderen bød ham velkommen 4og bad ham blive nogle dage. Så blev han boende i tre dage. Han både spiste og sov der.
5På den fjerde dag stod levitten og hans tjener tidligt op for at begive sig på hjemturen sammen med konen, men svigerfaderen sagde: „I må da ikke tage af sted, før I har fået et godt måltid.” 6Så satte de sig ned og spiste et større måltid. „Bliv dog en dag mere!” bad svigerfaderen. „Vi har det jo dejligt sammen.” 7Levitten afslog, men hans svigerfar blev ved med at presse ham, indtil han gav efter og blev der natten over. 8Næste morgen stod de igen tidligt op for at komme af sted. „Spis nu først,” insisterede svigerfaderen. „Så kan I tage af sted i eftermiddag.”
9Samme eftermiddag, da levitten og hans medhustru og tjener gjorde klar til afrejsen, sagde svigerfaderen: „Det er ved at blive sent! Hvad med at blive endnu en nat, så vi kan hygge os sammen denne sidste aften? Så kan I tage af sted i morgen tidlig!”
10Men denne gang var levitten fast besluttet på at tage af sted. Så han sadlede sine to æsler og red af sted sammen med sin medhustru i retning af Jebus, som nu hedder Jerusalem.
11Det var sent på dagen, da de nåede til byen. „Vi kan ikke nå længere i dag,” sagde tjeneren. „Lad os overnatte i den her jebusitiske by.”
12-13„Nej,” svarede hans herre, „vi kan ikke tage ind i en fremmed by, hvor der ikke bor nogen israelitter. Lad os fortsætte til Gibea eller helt til Rama.”
14Så fortsatte de, indtil de kort efter solnedgang nåede Gibea, en landsby, som tilhørte Benjamins stamme, 15og de standsede for at overnatte der. De satte sig til at vente på torvet, men ingen tilbød dem husly for natten. 16Så kom en gammel mand forbi, der var på vej hjem fra arbejdet i marken. Han var efraimit, men boede nu i Gibea, skønt byen tilhørte Benjamins stamme. 17Da han fik øje på de fremmede, der sad på torvet, spurgte han dem, hvor de kom fra, og hvor de var på vej hen.
18„Vi er på vej hjem fra Betlehem i Juda,” svarede levitten. „Vi bor på et afsides sted i Efraims højland. Men ingen har tilbudt os husly for natten, 19skønt vi har foder til æslerne og rigeligt med mad og vin til os selv.”
20„Kom dog med mig!” udbrød den gamle mand. „Jeg skal nok sørge godt for jer. I kan da ikke blive siddende her på torvet.”
21Så tog han dem med hjem og fodrede deres æsler, og efter at de havde vasket deres fødder, spiste de til aften sammen. 22Men bedst som de sad og hyggede sig, blev huset omringet af en flok onde mænd fra byen. De hamrede på døren og råbte til den gamle mand: „Bring din gæst herud til os, så vi kan stille vores lyst på ham!” 23Den gamle mand gik ud for at tale dem fra det. „Hør nu her, venner,” sagde han. „I må ikke være så onde ved min gæst. 24I huset her er der både hans medhustru og min datter, der endnu er jomfru. Dem kan vi sende ud til jer, så I kan forlyste jer med dem. Men gør ikke noget så skammeligt mod min gæst.”
25Men de ville ikke tage imod fornuft. Så tog levitten sin medhustru og skubbede hende ud på gaden, hvor mændene på skift voldtog hende natten igennem, indtil det begyndte at blive lyst. 26Da solen stod op, slæbte hun sig hen til den gamle mands hus, hvor hun besvimede på dørtrinet og blev liggende, til det var helt lyst. 27Da levitten senere åbnede døren for at gøre sig klar til at tage af sted, fandt han sin medhustru liggende med hænderne på dørtrinet.
28„Rejs dig, og lad os komme af sted!” sagde han.
Men der kom ikke noget svar, for hun var død. Så lagde han hende op på æslet og bragte hende hjem til sit hus. 29Der tog han en kniv og skar hendes lig i 12 stykker, som han sendte ud til Israels 12 stammer. 30Alle, som hørte om det, sagde: „Så grusom en forbrydelse er ikke blevet begået siden vi forlod Egypten! Vi har aldrig set noget lignende. Der må gøres noget, men hvad?”
Злочин становника Гаваје у Венијаминовом племену
1У оно време, када није било цара у Израиљу, живео је на крају Јефремове горе неки човек, Левит. Он је себи узео иночу из Витлејема Јудиног. 2Али иноча се наљутила на њега, па је побегла од њега у дом свога оца у Витлејем Јудин. Тамо је била четири месеца. 3Њен муж оде за њом да је убеди да се врати. Са собом је водио слугу и пар магараца. Она га је довела у кућу њеног оца. Кад га је њен отац видео, радосно га је примио. 4Његов таст, девојчин отац, је навалио на њега да остане, па је остао с њим три дана. Тамо су јели, пили и ноћили.
5Четвртог дана су поранили; он се спремио да иде, али је девојчин отац рекао своме зету: „Окрепи се залогајем хлеба, па онда идите.“ 6Њих двојица су сели, па су јели и пили заједно. Онда је девојчин отац рекао том човеку: „Хајде, остани још ноћас и провесели се.“ 7Човек је устао да крене, али је његов таст навалио на њега, те је опет преспавао тамо. 8Кад је петога дана поранио да иде, девојчин отац му рече: „Окрепи се и сачекај док одмакне дан.“ Тако су обојица јели.
9Човек је, затим, устао да пође са својом иночом и момком. Његов таст, девојчин отац, му рече: „Ево, дан нагиње к вечери; преноћите овде, јер дан је на измаку. Преноћи овде и провесели се, а сутра пораните и пођите на пут својој кући.“ 10Али човек није хтео да преноћи, него је устао и отишао. Дошао је на домак Јевуса, то јест, Јерусалима, водећи са собом пар оседланих магараца, своју иночу и слугу.
11Дан је скоро сасвим био на измаку кад су били код Јевуса. Тада слуга рече своме господару: „Хајде да свратимо у овај јевусејски град и преноћимо у њему.“
12Његов господар му рече: „Нећемо да свраћамо у град странаца који нису Израиљци, него ћемо ићи у Гавају.“ 13Левит још рече своме слузи: „Хајде да стигнемо до којег од оних места и преноћимо у Гаваји или у Рами.“ 14Тако су наставили да путују. Сунце је већ било зашло кад су били близу Гаваје, која припада Венијаминовом племену. 15Скренули су тамо да преноће у Гаваји. Левит је ушао у град и сео на градски трг, али није било никога да их прими у кућу да преноће.
16А неки старац се увече враћао с њиве након посла. Он је био из Јефремове горе, али је живео као дошљак у Гаваји. Становници места су били Венијаминовци. 17Подигавши поглед угледао је путника на градском тргу. „Куда идеш? – упита старац. И одакле долазиш?“
18Левит му одговори: „Идемо од Витлејема Јудиног на крај Јефремове горе. Ја сам оданде. Путовао сам у Витлејем Јудин и идем у Дом Господњи, али нема никога да ме прими у свој дом. 19Ми имамо сламу и сено за наше магарце, а хлеба и вина за мене, за твоју слушкињу и за момка с твојим слугама. Ни у чему не оскудевамо.“
20Старац му одговори: „Мир с тобом! Ја ћу се постарати за све што ти треба. Само немој провести ноћ на тргу.“ 21Тада га је довео својој кући и дао крму магарцима. Затим су опрали ноге, па су јели и пили.
22Док су се они гостили, неки људи из града, ништарије, опколе кућу и почну да лупају на врата. Рекли су старцу, господару куће: „Изведи човека који је дошао у твоју кућу да спавамо с њим.“
23Господар куће изађе пред њих и рече им: „Не, браћо! Не чините таква зла! Тај човек је ушао у моју кућу, зато не чините такву срамоту! 24Ево, извешћу вам своју ћерку, девицу, и његову иночу; над њима извршите насиље. Чините с њима што год хоћете, али не чините овом човеку такву срамоту!“
25Међутим, људи нису хтели да га послушају. Тада је Левит зграбио иночу и извео им је напоље. Они су је силовали и злостављали целу ноћ до јутра. Пустили су је у освит зоре.
26Жена је дошла пред свитање и пала на улаз куће оног човека где је био њен господар. Тамо је остала док се није разданило. 27Њен Господар је устао ујутро, отворио врата куће и изашао да настави својим путем. Ту је угледао жену како лежи на улазу куће, с рукама на прагу. 28Он јој рече: „Устани да идемо!“ Али она није одговорила. Човек ју је ставио на магарца, спремио се и запутио кући.
29Кад је дошао кући, узео је нож, па је узео своју иночу и расекао је, уд по уд, на дванаест делова, и разаслао их у све крајеве Израиља. 30Ко год је то видео, рекао је: „Тако се нешто није догодило ни видело од дана кад су Израиљци изашли из Египта, до данас. Размислите о томе, посаветујте се, па се изјасните.“
