1Jefta var en modig kriger fra Gileads land. Han var søn af en mand ved navn Gilead, men hans mor var en prostitueret kvinde. 2Gileads kone fødte ham også en del sønner, og da de blev voksne, jog de deres halvbror Jefta bort. „Du er et uægte barn!” sagde de til ham. „Du skal ikke have del i arven efter vores far!”
3Så flygtede Jefta fra sit hjem og slog sig ned i landet Tob, hvor en flok omstrejfende banditter sluttede sig til ham. 4-5Det var omkring det tidspunkt, at ammonitterne gjorde sig klar til at angribe israelitterne. Da sendte lederne i Gilead bud efter Jefta i Tob. 6„Kom og vær vores anfører i krigen mod ammonitterne,” sagde de. 7Men Jefta svarede: „Var det ikke jer, som hadede mig og jog mig væk fra mit barndomshjem? Hvorfor kommer I så for at få hjælp fra mig nu, hvor I er i vanskeligheder?” 8„Fordi vi har brug for dig,” svarede de. „Hvis du vil være vores hærfører mod ammonitterne, vil vi bagefter gøre dig til overhoved for Gilead!” 9Jefta fortsatte: „Hvis jeg vender tilbage, og hvis Herren giver mig sejr i kampen mod ammonitterne, så vil jeg være jeres leder.” 10„Det sværger vi på for Herrens ansigt!” svarede de.
11Så tog Jefta imod tilbuddet og fulgte med dem. Han blev udnævnt til leder og hærfører for folket, og han blev officielt indsat som leder over dem i Herrens nærvær i Mitzpa. 12Derefter sendte Jefta bud til Ammons konge for at få at vide, hvorfor han angreb Israel. 13Kongen svarede: „Da israelitterne kom fra Egypten stjal de mit land, hele området mellem Arnonfloden, Jabbokfloden og Jordanfloden. Giv os nu frivilligt vores land tilbage.”
14-15Jefta sendte besked tilbage: „Israel har aldrig stjålet land fra ammonitterne eller moabitterne. 16Da Israels folk ankom til Kadesh, efter at de havde forladt Egypten og var gået igennem Det Røde Hav, 17sendte de bud til Edoms konge for at få tilladelse til at gå igennem hans land, men Edoms konge nægtede dem tilladelse. Det samme gjorde Moabs konge, da de henvendte sig til ham. Derfor blev israelitterne i Kadesh.
18Da israelitterne senere brød op, gik de gennem ørkenen i en bue uden om Edom og Moab langs den østlige grænse, indtil de havde passeret Moab, og nåede til Arnonfloden. Men de overskred aldrig grænsen til Moab. 19Derfra sendte de bud til amoritterkongen Sihon i Heshbon for at bede om tilladelse til at rejse gennem hans land og videre til deres bestemmelsessted.
20Men kong Sihon troede ikke på, at israelitterne ville rejse fredeligt igennem hans land. Derfor samlede han sin hær ved Jahatz og rykkede ud imod dem. 21-22Herren, vores Gud, gav imidlertid Israel sejr over kong Sihon og hans hær, så de overtog amoritternes område fra Arnonfloden i syd til Jabbokfloden i nord, og fra ørkenen mod øst til Jordanfloden i vest.
23Du ser altså, at det var Herren, Israels Gud, der tog landet fra amoritterne og gav det til Israels folk. Hvorfor skulle vi så give det tilbage til dig? 24Beholder du ikke, hvad din gud Kemosh har givet dig? Vi gør krav på ethvert område, som Herren, vores Gud, gav os held til at erobre! 25Er du bedre end kong Balak, Moabs konge, der aldrig gjorde krav på landet, efter at israelitterne havde taget det fra ham? 26Nu er der gået 300 år, og så kommer du og vil have området tilbage! I al den tid har det tilhørt israelitterne, der har slået sig ned langs Arnonfloden og i området fra Heshbon i nord til Aroer i syd. Hvorfor har I ikke for længst gjort noget for at få området tilbage? 27Nej, jeg er i min fulde ret til at beholde området, og det er dig, som gør mig uret ved at erklære mig krig. Lad nu Herren være vores dommer og afgøre hvem af os, der har ret, Israel eller Ammon.”
28Den besked gjorde imidlertid ikke indtryk på ammonitterkongen.
29Da kom Herrens Ånd over Jefta, og han drog gennem Gilead og Manasse og tilbage til Mitzpa i Gilead for at samle en hær, hvorefter han gjorde klar til at rykke ud mod ammonitterne. 30-31Jefta gav Herren det løfte, at hvis Herren ville hjælpe ham til at besejre ammonitterne og vende uskadt tilbage, ville han til gengæld bringe det første, han traf på, når han kom hjem, som et brændoffer til Herren.
32Jefta førte nu hæren til angreb på ammonitterne, som han ved Herrens hjælp besejrede. 33Han fældede ammonitterne i en frygtelig massakre lige fra Aroer til Minnit og løb 20 byer over ende, helt til Abel-Keramim. Ammonitterne led således et afgørende nederlag til israelitterne.
34Da Jefta vendte tilbage til sit hus i Mitzpa,11,34 Mitzpa betyder „vagttårn”, og flere byer er kendt under det samme navn. Det er uklart, om det drejer sig om byen Mitzpa syd for Betel eller en by i Gilead. kom hans datter—hans eneste barn—ham dansende i møde, mens hun spillede på tamburin. 35Da han fik øje på hende, flængede han sit tøj i dyb fortvivlelse.
„Åh, min datter!” udbrød han. „Du har knust mit hjerte, for jeg har givet Herren et løfte, som jeg umuligt kan trække tilbage.” 36Da hun fik at vide, hvad det var, svarede hun: „Far, du må holde dit løfte til Herren, for han har givet dig sejr over dine fjender. 37Men giv mig først lov til at gå op i bjergene i to måneder, så jeg sammen med mine veninder kan sørge over, at jeg skal dø så ung og som ugift.”
38Det gav han hende lov til, og hun gik op i bjergene for sammen med sine veninder at sørge over sin skæbne. 39Derefter vendte hun tilbage til sin far, der indfriede sit løfte, og derfor nåede hun ikke at blive gift. Efter den tid blev det skik i Israel, 40at unge piger hvert år tager væk i fire dage for at begræde den skæbne, der ramte Jeftas datter.
Јефтај
1Јефтај, Галађанин, је био силни ратник. Био је син блуднице, а Галад му је био отац. 2Али Галаду је његова жена родила синове. Кад су одрасли, они су отерали Јефтаја с речима: „Ти немаш наследства у дому нашег оца јер си син друге жене.“ 3Јефтај је побегао од своје браће и населио се у земљи Тов. Ту су се неке ништарије окупиле око њега, па су с њим пљачкале.
4Након извесног времена, Амон је заратио против Израиља. 5Кад су Амонци заратили против Израиља, старешине галадске дођу да врате Јефтаја из земље Тов. 6Рекли су Јефтају: „Дођи и буди нам војвода, да ратујемо против Амонаца.“
7Јефтај одговори старешинама галадским: „Нисте ли ме ви мрзели и отерали ме из дома мога оца? Зашто долазите к мени сад кад сте у невољи?“
8Старешине Галада рекоше Јефтају: „Зато смо се сада вратили к теби. Ако пођеш с нама и ратујеш против Амонаца, бићеш главар нама и свим становницима Галада.“
9Јефтај одговори старешинама Галада: „Ако ме одведете натраг да ратујем против Амонаца, и ако ми их Господ преда, хоћу ли вам бити главар?“
10Галадске старешине одговоре Јефтају: „Нека Господ буде сведок међу нама; учинићемо како си рекао.“ 11Јефтај је отишао са старешинама Галада, а народ га је поставио себи за главара и војводу. Јефтај је поновио све своје услове пред Господом у Миспи.
12Онда је послао гласнике амонском цару рекавши: „Шта имаш против мене, те си дошао к мени да ратујеш против моје земље?“
13Амонски цар одговори Јефтајевим гласницима: „По изласку из Египта, Израиљ је узео моју земљу од Арнона до Јордана и Јавока. Зато ми је сад врати милом.“
14Јефтај је поново послао гласнике амонском цару 15и рекао му:
„Овако каже Јефтај: Израиљ није узео ни моавску земљу, ни земљу Амонаца. 16По изласку из Египта, Израиљ је ишао кроз пустињу до Црвеног мора и дошао у Кадис. 17Израиљ је послао гласнике цару Едома рекавши: ’Дозволи ми да прођем кроз твоју земљу.’ Међутим, едомски цар није хтео да га послуша. Послао је гласнике и моавском цару, али ни он није дао свој пристанак. Тако је Израиљ остао у Кадису.
18Настављајући пустињом, Израиљ је заобишао едомску и моавску земљу и дошао источно од моавске земље. Утаборили су се с друге стране Арнона. У моавске пределе нису ступали, јер је Арнон граница Моаву.
19Израиљ је послао гласнике Сихону, аморејском цару, цару Есевона, рекавши му: ’Дозволи нам да прођемо кроз твоју земљу и дођемо на своје одредиште.’ 20Али Сихон није веровао Израиљу да хоће само да пређе преко његовог подручја. Сихон је сабрао сву своју војску, утаборио се у Јаси и ступио у рат против Израиља.
21Господ, Бог Израиљев, је предао Сихона и сву његову војску Израиљу у руке, те је Израиљ освојио сву земљу Аморејаца који су живели у тој земљи. 22Освојили су сву област Аморејаца, од Арнона до Јавока, и од пустиње до Јордана.
23Сад кад је Господ, Бог Израиљев, изгнао Аморејце пред својим народом, Израиљем, ти би хтео да нас изгнаш? 24Зар ти не држиш у поседу оно што ти је дао Хамос, бог твој? Тако ћемо и ми задржати све оно што нам је Господ, Бог наш, дао да освојимо. 25Да ниси можда бољи од Валака, сина Сефоровог, цара моавског? Да ли се он спорио са Израиљем? Да ли је он ратовао с њима? 26Кад се Израиљ пре три стотине година населио у Есевону и његовим насељима, у Ароиру и његовим насељима, и у свим градовима уз Арнон, зашто их тада нисте отели? 27Нисам ја теби скривио, него ти мени чиниш неправду ратујући против мене. Нека Господ, Судија, данас пресуди између Израиљаца и Амонаца.“
28Али цар Амонаца се није обазирао на поруку коју му је Јефтај послао.
29Тада Дух Господњи сиђе на Јефтаја, те он прође преко подручја Галада и Манасије настављајући преко Миспе галадске, и од Миспе галадске дође на Амонце. 30Ту се Јефтај заветовао Господу, рекавши: „Ако предаш Амонце у моје руке, 31ко први изађе на врата моје куће да ме дочека кад се вратим у миру од Амонаца, припашће Господу, и тога ћу принети на жртву свеспалницу.“
32Јефтај оде к Амонцима да ратује против њих и Господ их предаде у његове руке. 33Тукао их је од Ароира до Минита, двадесет градова – и до Авел-Керамима. Био је то велики пораз. Тако су Амонци били понижени пред Израиљцима.
34Кад се Јефтај вратио својој кући у Миспу, у сусрет му изађе његова ћерка играјући уз бубњеве. Она му је била јединица; осим ње није имао других синова и ћерки. 35Кад ју је Јефтај угледао, раздерао је своју одећу и закукао: „Јао, ћерко моја! У какав си ме јад бацила! Зар баш ти да ми донесеш несрећу! Заветовао сам се Господу и не могу порећи завет.“
36Она му одговори: „Оче мој, својим устима си се заветовао Господу; учини са мном како си рекао, јер ти је Господ дао да се осветиш својим непријатељима, Амонцима.“ 37Она још рече своме оцу: „Нека ми се дозволи ово: пусти ме на два месеца да идем по горама с мојим другарицама, да оплачем своје девичанство.“
38Он одговори: „Иди!“ Пустио ју је на два месеца. Она је отишла са својим другарицама и оплакивала своје девичанство на горама. 39Када су се навршила два месеца, вратила се своме оцу, а он је извршио над њом завет којим се заветовао. И никада није упознала човека.
Отуда обичај у Израиљу 40да сваке године Израиљеве девојке одлазе и оплакују ћерку Јефтаја Галађанина, четири дана у години.