La Bible du Semeur

Psaumes 90

Quatrième livre

Apprends-nous à bien compter nos jours !

1Prière de Moïse, l’homme de Dieu.

O Seigneur, d’âge en âge
tu as été notre refuge.
Avant que soient nées les montagnes,
et que tu aies créé |la terre et l’univers,
de toute éternité |et pour l’éternité, |toi, tu es Dieu.
Tu fais retourner l’homme |à la poussière,
et tu dis aux humains : |« Retournez-y[a] ! »
Car mille ans, à tes yeux,
sont comme le jour d’hier |qui est déjà passé[b],
comme une seule veille |au milieu de la nuit.
Tu les plonges dans le sommeil,
et ils sont au matin |comme l’herbe éphémère
qui fleurit le matin, |et passe vite :
le soir, elle se fane |et se flétrit.

Nous sommes consumés |par ta colère,
ta fureur nous effraie :
tu as mis devant toi |tous nos péchés,
et tu mets en lumière |tout ce que nous cachons.
Tous nos jours disparaissent |par ta colère,
et nous achevons nos années |comme un murmure …
10 Le temps de notre vie ? |C’est soixante-dix ans,
au mieux : quatre-vingts ans |pour les plus vigoureux ;
et leur agitation |n’est que peine et misère.
Car le temps passe vite |et nous nous envolons.
11 Qui donc connaît |l’intensité de ta colère,
et ton courroux |à la mesure de la crainte qui t’est due ?
12 Oh ! Apprends-nous |à bien compter nos jours,
afin que notre cœur |acquière la sagesse !

13 Tourne-toi de nouveau vers nous, |ô Eternel ! |Jusques à quand |tarderas-tu encore ?
Aie pitié de tes serviteurs !
14 Rassasie-nous tous les matins |de ton amour,
et nous crierons de joie, |pleins d’allégresse, |tout au long de nos jours.
15 Rends-nous en jours de joie |les jours de nos épreuves,
et en années de joie |nos années de malheur !
16 Que tes serviteurs voient tes œuvres,
et que ta splendeur brille sur leurs descendants.
17 Que le Seigneur, |notre Dieu, nous accorde sa faveur !
Fais prospérer pour nous |l’ouvrage de nos mains !
Oh oui ! fais prospérer |l’ouvrage de nos mains !

Notas al pie

  1. 90.3 Voir Gn 3.19.
  2. 90.4 Cité en 2 P 3.8.

New Serbian Translation

Псалми 90

Књига Четврта

Псалми 90–106

Молитва Мојсија, човека Божијега.

1О, Господе, ти си нама био пребивалиште
    кроз сва поколења!
Пре рођења планина,
    пре него си саздао земљу и свет,
    од века до века, ти си Бог.

Ти смртника враћаш у прашину
    и говориш: „Вратите се, о, потомци људи!“
Јер је у твојим очима хиљаду година
    попут минулог, јучерашњег дана
    и попут смене ноћне страже.
Односиш их ко бујица, попут сна су,
    јутром су ко трава изникнули;
ујутро цветају и расту,
    а увече суше се и вену.

Тако и ми нестајемо у твом гневу
    и твоја нас срџба престрављује!
Наше си кривице пред себе ставио,
    наше тајне лицем својим обасјао.
Тако су минули дани наши сви у твоме гневу,
    попут даха године су наше испариле.
10 У нашем је веку седамдесет лета,
    осамдесет лета ако смо у снази;
њихово најбоље – тегоба и мука –
    брзо прођу и ми одлетимо.
11 Ко је упознао силу твога гнева?
    Колико си страшан, толико си срдит.
12 Научи нас да бројимо своје дане тако,
    да бисмо срце мудро задобили!

13 О, Господе, окрени се! Докле више?
    Смилуј се на своје слуге.
14 Милошћу нас својом ујутро нахрани;
    да кличемо, да се веселимо кроз све своје дане!
15 Обрадуј нас за све оне дане кад си нас тлачио,
    за године гледане недаће.
16 Нек слугама твојим прикаже се дело твоје
    и њиховој деци величанство твоје!

17 Нек наклоност Господа, Бога нашег, почива на нама.
    Шта радили у томе успели!
    Шта радили у томе успели!