L’enterrement de Jacob
1Joseph se jeta sur le visage de son père, pleura sur lui et l’embrassa. 2Puis il ordonna aux médecins qui étaient à son service de l’embaumer. Ceux-ci embaumèrent donc Israël. 3Ils y passèrent quarante jours, le temps nécessaire à un embaumement, et les Egyptiens le pleurèrent pendant soixante-dix jours.
4Quand les jours de deuil furent écoulés, Joseph dit aux hauts fonctionnaires de la cour du pharaon : Si vous voulez bien m’accorder cette faveur, portez à l’attention du pharaon 5que mon père m’a fait prêter serment en disant : « Me voici sur le point de mourir ; j’ai fait creuser un tombeau au pays de Canaan, c’est là que vous m’enterrerez. » Maintenant donc, permets-moi d’y monter pour ensevelir mon père ; après quoi, je reviendrai.
6Le pharaon répondit à Joseph : Va et enterre ton père, comme il te l’a fait jurer.
7Joseph partit donc pour ensevelir son père, accompagné de tous les hauts fonctionnaires du pharaon, des dignitaires de sa cour et de tous les hauts responsables d’Egypte, 8ainsi que de toute sa famille, et celle de ses frères, toute la famille de son père. Ils ne laissèrent dans le pays de Goshen que leurs enfants, leurs moutons, leurs chèvres et leurs bovins. 9Joseph fit le voyage, escorté et de chars et de leur équipage ; le convoi ainsi formé était très impressionnant.
10Lorsqu’ils furent arrivés à l’Aire d’Atad, située de l’autre côté du Jourdain, ils y célébrèrent de grandes funérailles très imposantes. Joseph mena deuil pour son père pendant sept jours. 11En voyant ces funérailles dans l’Aire d’Atad, les Cananéens qui habitaient le pays dirent : Ce doit être un deuil important pour les Egyptiens.
C’est pourquoi on a nommé cet endroit de l’autre côté du Jourdain : Abel-Mitsraïm (Deuil de l’Egypte). 12Les fils de Jacob firent donc ce que leur père leur avait demandé. 13Ils le transportèrent au pays de Canaan et l’enterrèrent dans la caverne du champ de Makpéla qu’Abraham avait achetée avec le champ à Ephrôn le Hittite, comme propriété funéraire vis-à-vis de Mamré50.13 Voir Ac 7.16.. 14Après avoir enterré son père, Joseph revint en Egypte avec ses frères et tous ceux qui l’avaient accompagné aux funérailles.
Le Dieu souverain
15Maintenant que leur père était mort, les frères de Joseph se dirent : Qui sait, peut-être Joseph se mettra-t-il à nous haïr et à nous rendre tout le mal que nous lui avons fait.
16Alors ils lui envoyèrent un messager pour lui dire : Avant de mourir, ton père nous a donné cet ordre : 17« Vous demanderez à Joseph : Veuille, je te prie, pardonner le crime de tes frères et leur péché ; car ils t’ont fait beaucoup de mal. Oui, je te prie, pardonne maintenant la faute des serviteurs du Dieu de ton père. »
En recevant ce message, Joseph se mit à pleurer. 18Ses frères vinrent en personne se jeter à ses pieds en disant : Nous sommes tes esclaves.
19Mais Joseph leur dit : N’ayez aucune crainte ! Suis-je à la place de Dieu ? 20Vous aviez projeté de me faire du mal, mais par ce que vous avez fait, Dieu a projeté du bien en vue d’accomplir ce qui se réalise aujourd’hui, pour sauver la vie à un peuple nombreux. 21Maintenant donc, n’ayez aucune crainte, je pourvoirai à vos besoins ainsi qu’à ceux de vos enfants.
Ainsi il les rassura et toucha leur cœur par ses paroles.
La fin de la vie de Joseph
22Joseph demeura en Egypte, ainsi que la famille de son père. Il vécut cent dix ans. 23Il vit les descendants d’Ephraïm jusqu’à la troisième génération ; de plus, les enfants de Makir, fils de Manassé, furent placés sur ses genoux à leur naissance. 24A la fin de sa vie, il dit aux siens : Je vais mourir, mais Dieu ne manquera pas d’intervenir en votre faveur et vous fera remonter de ce pays vers celui qu’il a promis par serment à Abraham, à Isaac et à Jacob.
25Puis Joseph fit prêter serment aux Israélites en leur disant : Lorsque Dieu interviendra pour vous, vous emporterez d’ici mes ossements50.25 Allusion en Hé 11.22..
26Joseph mourut à l’âge de cent dix ans ; on l’embauma, et on le déposa dans un sarcophage en Egypte.
Јаковљев погреб
1Јосиф се баци преко очевог лица, па се исплаче над њим и изљуби га. 2Затим је заповедио лекарима који су били у његовој служби да му балзамују оца. Лекари су балзамовали Израиља. 3За то им је требало четрдесет дана, јер толико траје балзамовање. Египћани су га оплакивали седамдесет дана.
4Кад су дани жалости прошли, Јосиф се обрати фараоновим дворанима: „Ако сам стекао вашу наклоност, пренесите фараону ово: 5’Мој ме је отац заклео, рекавши: ’Ево, ближи ми се крај. Сахрани ме у гробу који сам начинио за себе у земљи хананској.’ Сада ми допусти да одем и сахраним свога оца, а онда ћу се вратити.’“
6Фараон му рече: „Иди и сахрани свога оца како те је заклео.“
7Тако Јосиф оде да сахрани свога оца. Са њим су пошли и сви фараонови дворани – угледници на његовом двору и сви угледници египатске земље, 8као и сва његова породица, његова браћа и породица његовог оца. У госенском крају су остала једино њихова деца, овце и говеда. 9Са њим су ишла и бојна кола и коњаници. Поворка је била веома дуга.
10Кад су стигли до Атадовог гумна, који је с оне стране Јордана, одржали су велико и свечано нарицање. Јосиф је одржао седмодневни обред жалости за својим оцем. 11Кад су становници Ханана видели обред жалости код Атадовог гумна, рекли су: „То је египатски свечани обред жалости.“ Зато је то место названо Авел-Мисраим50,11 Авел-Мисраим значи Египатска жалост.. Оно се налази с оне стране Јордана.
12Јаковљеви синови су му учинили како им је заповедио. 13Његови синови су га однели у хананску земљу и сахранили у пећини на пољу Макпела код Мамрије. То поље је Аврахам купио од Ефрона Хетита за сахрањивање. 14Након што је сахранио свога оца, Јосиф се вратио у Египат, он и његова браћа, и сви који су пошли са њим да сахрани свога оца.
Јосиф теши браћу
15Видевши да им је отац мртав, Јосифова браћа рекоше: „Шта ако је Јосиф још увек киван на нас, па нам узврати за све зло што смо му нанели?“ 16Зато поруче они Јосифу: „Пред своју смрт, твој отац је заповедио: 17’Овако реците Јосифу: ’Опрости својој браћи неправду и грех који су учинили поступајући онако зло према теби.’ Опрости, стога, неправду слугама Бога твога оца.’“ Јосиф се заплакао кад су му то рекли.
18Његова браћа лично дођу к њему, баце се пред њега и кажу му: „Ево нас, твоји смо робови!“
19Али Јосиф им рече: „Не бојте се! Па, зар сам ја уместо Бога? 20Ви сте смишљали да ми наудите, али Бог је то окренуо на добро. То је учинио да би сачувао на животу многе народе, како то и јесте данас. 21Зато се не бојте! Ја ћу се бринути за вас и вашу децу.“ Тако их је умирио љубазним речима.
Јосифова смрт
22Јосиф је остао у Египту са породицом свога оца. Живео је стотину десет година. 23Јосиф је дочекао да види Јефремову децу до трећег колена. Махирови синови, Манасијини унуци су се такође родили на Јосифовим коленима.
24Јосиф се обрати својој браћи: „Ево, ускоро ћу умрети. Бог ће вас свакако посетити и одвести вас из ове земље у земљу коју је под заклетвом обећао Аврахаму, Исаку и Јакову.“ 25Тада је Јосиф заклео синове Израиљеве: „Бог ће вам свакако притећи у помоћ. Тада ћете понети моје кости одавде.“
26Јосифу је било стотину десет година кад је умро. Затим су га балзамовали и у Египту га положили у ковчег.
