Les frères de Joseph se rendent en Egypte
1Quand Jacob apprit que l’on vendait du blé en Egypte42.1 L’Egypte était mieux protégée contre la sécheresse à cause des crues du Nil et du système d’irrigation par canaux., il dit à ses fils : Pourquoi restez-vous là à vous regarder les uns les autres ? 2J’ai appris qu’il y a du blé en Egypte. Allez-y donc et rapportez-nous en du grain pour que nous puissions survivre et que nous ne mourions pas de faim42.2 Voir Ac 7.12. !
3Les frères de Joseph partirent donc à dix pour acheter du blé en Egypte. 4Quant à Benjamin, le frère de Joseph, Jacob ne l’avait pas laissé partir avec eux, car il se disait : Qu’il ne lui arrive pas de malheur !
5Les fils d’Israël arrivèrent en Egypte au milieu des autres gens qui s’y rendaient, car la famine sévissait au pays de Canaan.
6Joseph gouvernait tout le pays. C’était lui qui supervisait la vente du blé à toute la population du pays. Les frères de Joseph arrivèrent donc et se prosternèrent devant lui, face contre terre. 7Joseph aperçut ses frères et les reconnut ; mais il se comporta vis-à-vis d’eux comme un inconnu et leur parla durement. Il leur demanda : D’où venez-vous ?
– Du pays de Canaan, répondirent-ils, pour acheter de quoi manger.
8Joseph reconnaissait bien ses frères, mais eux ne le reconnaissaient pas. 9Alors il se souvint des rêves qu’il avait eus à leur sujet.
– Vous êtes des espions, déclara-t-il, c’est pour repérer les points faibles du pays que vous êtes venus.
10– Non, mon seigneur, protestèrent-ils, tes serviteurs sont seulement venus pour acheter des vivres. 11Nous sommes tous fils d’un même père, nous sommes des gens honnêtes, nous ne sommes pas des espions.
12– Pas du tout, répliqua-t-il, vous êtes venus pour repérer les points faibles du pays !
13– Mais, dirent-ils, nous, tes serviteurs, nous sommes douze frères, fils d’un même père, habitants du pays de Canaan. Le plus jeune est resté avec notre père, et il y en a un qui n’est plus.
14Mais Joseph leur dit : C’est bien ce que je dis : vous êtes des espions. 15Voici comment je mettrai votre sincérité à l’épreuve : Par la vie du pharaon42.15 Formule égyptienne de serment., je vous jure que vous ne vous en sortirez pas, à moins que votre jeune frère vienne ici ! 16Envoyez l’un de vous le chercher, tandis que vous, vous resterez en prison jusqu’à ce que la vérité de vos paroles soit confirmée. Sinon, par la vie du pharaon, c’est que vous êtes des espions.
17Puis il les fit mettre tous ensemble pour trois jours en prison. 18Le troisième jour, Joseph leur dit : Faites ce que je vous dis et vous aurez la vie sauve ; je suis un homme qui craint Dieu. 19Si vous êtes des gens sincères, que l’un de vous, votre frère, reste ici en prison, quant aux autres, vous partirez, vous emporterez du blé pour vos familles qui connaissent la famine. 20Mais ramenez-moi votre jeune frère. Cela prouvera que vous avez dit vrai et vous ne mourrez pas.
Ils acceptèrent de faire ainsi. 21Ils se dirent l’un à l’autre : Certainement, nous sommes punis à cause de ce que nous avons fait à notre frère ; car nous avons vu sa détresse quand il nous suppliait, et nous ne l’avons pas écouté. Voilà pourquoi nous nous trouvons nous-mêmes à présent dans cette détresse.
22Ruben leur rappela : Ne vous avais-je pas dit : Ne vous rendez pas coupables d’un tel péché envers cet enfant ! Mais vous ne m’avez pas écouté. Voilà pourquoi nous devons maintenant payer pour sa mort42.22 Voir 37.21-22..
23Ils ne savaient pas que Joseph les comprenait, car il se servait d’un interprète pour communiquer avec eux.
24Joseph s’éloigna pour pleurer. Puis il revint vers eux et s’entretint encore avec eux. Il leur prit Siméon et le fit lier sous leurs yeux. 25Puis il ordonna qu’on remplisse leurs sacs de blé, qu’on remette l’argent de chacun dans son sac et qu’on leur donne des provisions pour la route. Ce qui fut fait. 26Ils chargèrent leur blé sur leurs ânes et s’en allèrent.
Le retour au pays de Canaan
27Arrivés à l’endroit où ils passèrent la nuit, l’un d’eux ouvrit son sac pour donner du fourrage à son âne et il trouva son argent à l’ouverture de son sac.
28– On m’a rendu mon argent, dit-il à ses frères, le voici dans mon sac !
Alors leur cœur vacilla et, saisis de panique, ils se dirent les uns aux autres : Qu’est-ce que Dieu nous a fait ?
29Lorsqu’ils furent de retour chez leur père Jacob au pays de Canaan, ils lui racontèrent tout ce qui leur était arrivé.
30– L’homme qui est le maître du pays nous a parlé durement, dirent-ils. Il nous a pris pour des espions. 31Nous avons protesté : « Non, nous sommes d’honnêtes gens, nous n’avons jamais été des espions. 32Nous étions douze frères, fils d’un même père ; l’un d’eux n’est plus et le plus jeune est resté avec notre père au pays de Canaan. » 33Alors l’homme qui est le maître du pays nous a répondu : « Voici comment je saurai que vous êtes d’honnêtes gens : Laissez-moi l’un de vos frères, prenez ce qu’il vous faut pour les besoins de vos familles et partez ! 34Ramenez-moi votre jeune frère pour que je sache que vous n’êtes pas des espions mais des gens honnêtes. Alors je vous rendrai votre frère et vous pourrez circuler librement dans le pays. »
35Lorsqu’ils vidèrent leurs sacs, chacun d’eux trouva la bourse avec son argent dans son sac. Eux et leur père virent les bourses avec leur argent et tous furent saisis de crainte. 36Jacob leur dit : Vous me privez de mes enfants : Joseph n’est plus ; Siméon a disparu et vous voulez encore me prendre Benjamin ! C’est sur moi que tout cela retombe !
37Ruben dit à son père : Confie-le-moi et je te le ramènerai. Si je ne te le ramène pas, tu feras mourir mes deux fils !
38Mais Jacob répliqua : Non, mon fils ne partira pas avec vous, car son frère est mort et c’est le seul qui me reste. S’il lui arrivait malheur au cours de votre voyage, vous me feriez mourir de douleur à mon grand âge.
Јосифова браћа долазе у Египат
1Кад је Јаков видео да има жита у Египту, рекао је својим синовима: „Шта се ту згледате? 2Чуо сам, ево, да има жита у Египту. Сиђите тамо и купите нам га оданде, да останемо на животу и не помремо.“ 3Тако десеторица Јосифове браће сиђу да купе жито у Египту. 4Јаков није слао Јосифовог брата Венијамина с његовом браћом, мислећи да би му се могла десити каква несрећа. 5Синови Израиљеви су били међу онима који су дошли да купе жито, јер је глад владала и у хананској земљи.
6Јосиф, који је био намесник над земљом, продавао је жито целом народу у земљи. Дођу тако и Јосифова браћа и поклоне му се лицем до земље. 7Јосиф је препознао своју браћу чим их је видео, али се према њима држао као странац, те им се оштро обратио: „Одакле сте дошли?“ Они одговоре: „Из хананске земље, дошли смо да купимо храну.“ 8Јосиф је, наиме, препознао своју браћу, али они њега нису препознали. 9Тада се Јосиф сетио својих снова које је сањао о њима, па им је рекао: „Ви сте уходе! Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ 10Они одговорише: „Не, господару! Твоје слуге су дошле да купе хране. 11Сви ми смо синови једног човека. Твоје слуге су поштени људи, а не уходе.“ 12„Не, него сте уходе – тврдио је Јосиф. Дошли сте да извидите где је земља најслабија.“ 13Али они му рекоше: „Нас, твојих слугу, било је дванаесторо браће. Синови смо једног човека у хананској земљи. Ено, најмлађи је сад с нашим оцем, а једнога више нема.“ 14Но, Јосиф им је поново рекао: „Онако је како сам рекао: ви сте уходе!“ 15Овако ћу вас проверити: „Тако ми фараона, нећете отићи одавде ако овамо не дође ваш најмлађи брат. 16Пошаљите једног од вас да доведе вашег брата. Ви остали ћете остати у притвору и бити испитани да се провери да ли говорите истину или не. Иначе, тако ми фараона, ви сте уходе.“ 17Потом их је бацио у затвор на три дана. 18Трећег дана им је рекао: „Ја сам човек који се боји Бога. Зато учините ово што кажем и остаћете у животу. 19Ако сте поштени, нека један од вас браће остане у затвору. Ви остали идите и однесите жито својим изгладнелим породицама. 20Потом доведите свог најмлађег брата, да се потврди истинитост ваших речи, те да не умрете.“ Тако су и учинили.
21Они, затим, рекоше један другоме: „Заиста смо криви због нашег брата. Гледали смо његову патњу док нас је молио за милост, али га нисмо слушали. Зато нас је и снашла ова невоља.“ 22Рувим им одврати: „Нисам ли вам рекао: ’Не огрешујте се о дечака!’? Али ви ме нисте слушали. Ево, сад се тражи одговорност за његову крв!“
23Они нису знали да их Јосиф разуме, јер је говорио с њима преко преводиоца. 24Тада се Јосиф удаљио од њих и заплакао. Кад се вратио, поново је разговарао с њима. Онда је издвојио Симеуна између њих и наредио да га свежу на њихове очи. 25Јосиф је, потом, наредио да им напуне жито у вреће, да им се врати њихов новац у вреће, свакоме посебно, те да им се да храна за пут. Тако им је и било учињено. 26Натоваре они тако жито на своје магарце и оду. 27Но, у преноћишту, један од њих отвори своју врећу да нахрани свог магарца и угледа свој новац како одозго стоји у врећи. 28Тада овај рече својој браћи: „Мој новац је враћен! Ево, ту је у мојој врећи!“ Њима се одузме срце. Тресући се, питали су један другога: „Шта нам је то Бог урадио?“
29Кад су дошли к своме оцу Јакову у Ханан, испричали су му све што им се десило. Рекли су му: 30„Човек који је господар земље је грубо говорио с нама и оптужио нас да смо уходе. 31Али ми смо му рекли: ’Поштени смо, нисмо уходе. 32Било нас је дванаесторо браће; синови смо једног оца. Једнога више нема, а најмлађи је сад са оцем у Ханану.’ 33Тада нам је тај човек, господар земље, рекао: ’Овако ћу знати да сте поштени: оставите једног брата ту са мном, а ви остали узмите жито за ваше изгладнеле породице, па идите. 34Затим доведите свог најмлађег брата, па ћу знати да нисте уходе, него поштени људи. Тада ћу вам вратити вашег брата, па ћете моћи да тргујете42,34 Или: да се крећете по земљи. по земљи.’“
35Али док су празнили своје вреће, сваки од њих у својој врећи нађе своју кесу са новцем. Кад су они и њихов отац угледали кесе са новцем, уплашили су се. 36„Остављате ме без деце! – рече им њихов отац Јаков. Јосифа нема, Симеуна нема, а сад и Венијамина хоћете да одведете. Све се уротило против мене!“
37Тада Рувим рече своме оцу: „Можеш да усмртиш моја два сина ако ти га не доведем натраг. Повери га мени и ја ћу ти га вратити.“ 38Али Јаков рече: „Неће мој син сићи с вама! Његов брат је мртав, и он је остао сам. Ако би му се десила несрећа на путу на који полазите, онда бисте моју седу главу у тузи свалили у Свет мртвих.“
