David poursuit les pillards amalécites
1Lorsque David arriva le surlendemain avec ses hommes à Tsiqlag, il la trouva ravagée et incendiée ; les Amalécites avaient fait une incursion dans le Néguev et contre Tsiqlag. 2Ils s’étaient emparés des femmes et de ceux30.2 Les mots et de ceux se trouvent dans l’ancienne version grecque, mais ils sont absents dans le texte hébreu traditionnel. qui se trouvaient dans la ville, quelle que soit leur condition sociale, sans toutefois tuer personne. Ils les avaient emmenés et avaient continué leur chemin. 3Quand David et ses compagnons arrivèrent à la ville, ils découvrirent donc qu’elle avait été incendiée et que leurs femmes, leurs fils et leurs filles avaient été emmenés captifs. 4David et ses compagnons se mirent à crier et à pleurer jusqu’à en être épuisés. 5Les deux femmes de David, Ahinoam de Jizréel et Abigaïl, veuve de Nabal de Karmel, étaient parmi les prisonnières.
6David était dans une situation très angoissante parce que ses compagnons étaient pleins d’amertume en pensant chacun à ses fils et à ses filles, et ils parlaient de le lapider. Mais David puisa de nouvelles forces en se confiant en l’Eternel son Dieu. 7Il demanda au prêtre Abiatar, fils d’Ahimélek, d’apporter l’éphod servant à consulter l’Eternel. Abiatar le lui présenta. 8David interrogea l’Eternel en lui demandant : Dois-je poursuivre cette bande ? Parviendrai-je à les rattraper ?
Et l’Eternel lui répondit : Poursuis-les, car tu vas les rattraper et tout récupérer.
9David se mit en route avec ses six cents hommes, ils parvinrent au torrent de Besor et certains s’arrêtèrent là. 10David continua la poursuite avec quatre cents hommes ; les deux cents autres, trop fatigués pour traverser le torrent de Besor, restèrent sur place.
11Les hommes rencontrèrent dans la campagne un Egyptien, ils l’amenèrent à David, lui donnèrent du pain, qu’il mangea, et de l’eau. 12Puis ils lui donnèrent quelques figues sèches et deux gâteaux de raisins secs. Quand il les eut mangés, il retrouva ses esprits, car il n’avait ni mangé ni bu pendant trois jours et trois nuits. 13David l’interrogea : Qui est ton maître ? D’où viens-tu ?
– Je suis un jeune Egyptien, répondit-il, esclave d’un Amalécite ; mon maître m’a abandonné parce que je suis tombé malade il y a trois jours. 14Nous venions de faire une razzia dans le sud du pays des Kérétiens30.14 Une tribu de l’extrême sud-ouest du pays d’Israël, parente des Philistins (le nom suggère une origine crétoise, voir Am 9.7). Plus tard, ils figureront parmi les soldats de métier de David (2 S 15.18 ; 20.7 ; 1 R 1.38)., dans le territoire de Juda et dans le désert de Caleb ; nous avons aussi incendié Tsiqlag.
15David lui demanda : Veux-tu me guider jusqu’à cette bande ?
– Jure-moi par Dieu que tu ne me tueras pas et que tu ne me livreras pas à mon maître, lui répondit l’Egyptien, et je te conduirai jusqu’à eux.
16Il guida donc David jusqu’aux Amalécites qu’ils trouvèrent éparpillés sur toute la contrée en train de manger, de boire et de danser à cause de l’énorme butin qu’ils avaient rapporté du pays des Philistins et de celui de Juda. 17David les attaqua à l’aube et les battit jusqu’au lendemain soir. Aucun d’eux ne lui échappa, excepté quatre cents jeunes gens qui réussirent à fuir sur des chameaux. 18David récupéra tout ce que les Amalécites avaient pris. Il délivra ainsi ses deux femmes. 19Personne ne manqua à l’appel, ni petit ni grand, ni fils ni fille ; ils trouvèrent également tout le butin qui leur avait été enlevé. David ramena tout. 20Il s’empara aussi de tout le gros et le menu bétail. Ceux qui marchaient en tête de ce troupeau disaient : Voilà le butin de David !
Le partage du butin
21David revint vers les deux cents hommes qui avaient été trop fatigués pour le suivre et qui étaient restés au torrent de Besor. Ils vinrent au-devant de David et de ceux qui l’accompagnaient. David s’approcha d’eux et les salua. 22A ce moment, un groupe de vauriens et de mauvais sujets qui avaient accompagné David se mirent à dire : Puisqu’ils ne sont pas venus avec nous, on ne leur donnera rien du butin que nous avons récupéré, sauf leurs femmes et leurs enfants. Qu’ils les emmènent et qu’ils s’en aillent !
23Mais David dit : Mes amis, n’agissez pas ainsi avec ce que l’Eternel nous a donné ; il nous a gardés et il nous a donné la victoire sur la bande des pillards qui nous avaient attaqués. 24Qui donc pourrait vous approuver dans cette affaire ? La part de celui qui a gardé le camp sera la même que celle du soldat qui a participé au combat. Ils partageront équitablement.
25De fait, à partir de ce jour, cette manière d’agir fut érigée comme loi et règle en Israël. Elle est encore en vigueur aujourd’hui.
David envoie des présents aux responsables de Juda
26David rentra à Tsiqlag et il envoya des parts du butin aux responsables de Juda qui étaient ses amis. Il y joignit le message suivant : Voici un présent pour vous provenant du butin pris aux ennemis de l’Eternel.
27Il fit cet envoi aux responsables de Béthel30.27 Les villes citées aux v. 27-31 se trouvent presque toutes dans le territoire de Juda (Jos 15). Les Judéens seront les premiers, à Hébron, à introniser David., de Ramoth du Néguev, de Yattir, 28d’Aroër, de Siphmoth, d’Eshtemoa, 29de Rakal, des villes des Yerahmeélites, de celles des Qéniens, 30aux responsables de Horma, de Bor-Ashân, d’Atak, 31d’Hébron, et de tous les endroits où David et ses hommes avaient passé.
Давид ослобађа Амаличке заробљенике
1Давид и његови људи стигли су трећега дана у Сиклаг, након што су Амаличани извршили упад у Негев и Сиклаг. Напали су Сиклаг и спалили га. 2Заробили су жене и оне који су били у граду, младо и старо; нису убили никога, него су их одвели и отишли својим путем.
3Кад је Давид са својим људима ушао у град, видео је да је град спаљен, и да су њихове жене, синови и ћерке заробљени. 4Тада су Давид и народ који је био с њим закукали, и плакали су док им није понестало снаге за плакање. 5Биле су заробљене и обе Давидове жене, Ахиноама из Језраела и Авигеја, Навалова удовица из Кармила. 6Давид се нашао у великој неприлици, јер су људи претили да ће га каменовати. Наиме, сви су људи били огорчени због својих синова и ћерки. Али Давид се охрабрио у Господу, своме Богу.
7Тада Давид рече свештенику Авијатару, сину Ахимелековом: „Донеси Ефод!“ Авијатар донесе Ефод Давиду. 8Давид је питао Господа за савет: „Да ли да кренем у потеру за том четом пљачкаша? Хоћу ли их стићи?“
Господ му одговори: „Крени у потеру, јер ћеш их свакако стићи и избавити народ.“
9Тада је Давид отишао са шест стотина људи, па су дошли до потока Восора, где су неки остали. 10Давид је наставио потеру са четири стотине људи, а две стотине их је стало, јер су били превише исцрпљени да пређу преко потока Восора.
11Тада су у пољу нашли неког Египћанина и одвели га Давиду. Дали су му хлеба да једе и воде да пије. 12Затим су му дали грудву смокава и два сува грозда. Кад је то појео, опоравио се, јер три дана и три ноћи није јео ни хлеба нити је пио воде.
13Давид га упита: „Чији си и одакле си?“
Младић одговори: „Ја сам Египћанин, роб једног Амаличана. Мој ме је господар оставио, јер сам се разболео пре три дана. 14Ми смо упали у Негев Херета, у Јудина подручја, у Негев Халева и спалили Сиклаг.“
15Давид га поново упита: „Можеш ли ме одвести до тих пљачкаша?“ Он одговори: „Закуни ми се Богом да ме нећеш погубити и да ме нећеш изручити моме господару, па ћу те одвести до пљачкаша.“
16А када га је одвео доле, гле: они се раширили по свем оном крају једући, пијући и веселећи се због великог плена који су однели из филистејске земље и из Јудине земље. 17Давид их је тукао од сумрака све до вечери следећег дана. Нико од њих није побегао, осим четири стотине младића који су узјахали камиле и побегли. 18Давид је избавио све што су Амаличани узели, а избавио је и обе своје жене. 19Ништа им није нестало, ни мало ни велико, ни синови ни ћерке, ни плен, нити ишта од свега што су им узели; све је то Давид вратио. 20Давид је присвојио сву ситну и крупну стоку. То стадо су терали испред своје стоке и говорили: „Ово је Давидов плен!“
21Затим је Давид дошао к оним двема стотинама, који су били сувише исцрпљени да прате Давида, а које су оставили код потока Восора. Они су изашли у сусрет Давиду и народу који је био с њим. Тада је Давид приступио људима и поздравио их.
22Али сви злонамерници и ништарије који су ишли с Давидом проговорише: „Пошто нису ишли с нама, нећемо им дати ништа од плена који смо избавили, него свако нека узме своју жену и децу, па нека иду!“ 23Тада Давид рече: „Не радите тако, браћо моја, с оним што нам је дао Господ. Он нас је сачувао и предао нам у руке чету пљачкаша који су нас напали. 24Ко ће вас послушати у овоме? Него, колики део иде ономе који иде у битку, толики део иде ономе који остаје код опреме; делиће на равне части.“ 25Тако је било од оног дана и надаље. Давид је то увео као уредбу и пропис за сав Израиљ до данашњег дана.
26Кад се Давид вратио у Сиклаг, послао је део плена старешинама Јуде, који су му били пријатељи, и поручио: „Ево, ово је поклон за вас од плена Господњих непријатеља.“
27То је било за оне у Ветиљу, Рамот-Негеву, Јатиру; 28Ароиру, Сифмоту, Естемоји; 29и за оне у Рахалу, Јерамеилу и у кенејским градовима; 30у Орми, Вор-Асану, у Атаху, 31у Хеврону и у свим местима где је Давид долазио са својим људима.
