La Bibbia della Gioia

Giovanni 6

Gesù sfama cinquemila uomini

1Dopo aver detto queste cose, Gesù attraversò il mare di Galilea, detto anche lago di Tiberiade. 2-5 Era prossima la Pasqua, festività ebraica. Una immensa folla lo seguiva ovunque per vederlo guarire i malati. Gesù salì sulla montagna e si sedette, attorniato dai discepoli. Ben presto sʼaccorse che moltissime persone stavano salendo da lui.

Rivolgendosi a Filippo, gli chiese: «Filippo, dove possiamo comprare del pane per sfamare tutta questa gente?» (Gesù intendeva soltanto mettere alla prova Filippo, perché sapeva già che cosa avrebbe fatto).

Filippo rispose: «Ci vorrebbe un capitale soltanto per cominciare!»

8-9 Allora Andrea, fratello di Simon Pietro intervenne: «Cʼè qui un ragazzo con cinque pani dʼorzo e due pesci. Ma a che servono con tutta questa gente?»

10 «Dite a tutti di sedersi», ordinò Gesù. E tutta la gente si sedette sullʼerba. (Cʼerano circa cinquemila persone). 11 Allora Gesù prese i pani, ringraziò Dio, poi cominciò a distribuirli alla folla. Lo stesso fece con i pesci. E tutti mangiarono a sazietà!

12 «Ora raccogliete gli avanzi», ordinò Gesù ai discepoli, «che niente vada sprecato!» 13 Così con gli avanzi riempirono dodici cesti.

14 La gente, rendendosi conto del grande miracolo, cominciò ad esclamare: «È proprio lui il profeta che stavamo aspettando!»

15 Ma quando Gesù sʼaccorse che erano pronti a prenderlo con la forza per farlo loro re, si allontanò da solo e salì più in alto, sui monti.

16 Quella sera, i discepoli scesero sulla spiaggia ad aspettarlo. 17 Ma, poiché la notte era già calata e Gesù non si vedeva ancora, salirono sulla barca e si diressero, attraverso il lago, in direzione di Cafarnao. 18-19 Ben presto si levò un gran vento e il lago era molto agitato. Avevano già remato per quattro o cinque chilometri quando, improvvisamente, videro Gesù che camminava sullʼacqua e si dirigeva verso la barca. I discepoli rimasero agghiacciati dal terrore, 20 ma Gesù li rassicurò: «Sono io, non abbiate paura!» 21 Allora lo fecero salire, e subito la barca si trovò a destinazione.

22-23 Il mattino seguente, la gente rimasta sullʼaltra riva del lago, cominciò a riunirsi sulla spiaggia (in attesa di vedere Gesù). Sapevano infatti che Gesù era giunto là insieme con i discepoli, ma poi i discepoli se nʼerano andati via da soli, lasciandolo a terra. Giunsero anche diversi battelli da Tiberiade, vicino al posto dove Gesù aveva moltiplicato il pane con un miracolo. 24 Così, quando tutte quelle persone videro che Gesù non cʼera, e neppure i suoi discepoli, salirono sulle barche e si diressero verso Cafarnao alla sua ricerca. 25 Giunti sullʼaltra sponda, lo trovarono e gli dissero: «Signore, quandʼè che sei venuto qui?» 26 Gesù rispose: «La verità è che voi mi cercate, perché vi ho sfamato, non perché credete in me. 27 Ma non dovete darvi tanto da fare per le cose che si guastano, come il cibo. Datevi da fare invece per cercare la vita eterna, che vi darò io, il Messia. Perché Dio Padre mi ha mandato proprio per questo scopo».

28 Allora gli chiesero: «Che cosa dobbiamo fare per piacere a Dio?»

29 Gesù disse loro: «Una sola cosa vuole Dio da voi: che crediate in colui che ha mandato».

30-31 Dissero ancora: «Se vuoi che crediamo che tu sei il Messia, devi mostrarci altri miracoli. Che cosa puoi fare tu? I nostri antenati, per esempio, hanno mangiato la manna, mentre erano nel deserto! Quello sì che fu un grande miracolo! Infatti le Scritture dicono: “Mosè diede loro il pane mandato dal cielo”».

32 Gesù precisò: «Non fu Mosè a dare il pane venuto dal cielo, ma mio Padre, lo stesso che ora vi offre il vero pane del cielo. 33 Il vero pane è una persona, colui che Dio ha mandato dal cielo per dare la vita al mondo».

34 «Signore», gli dissero allora, «dacci di questo pane!»

35 Gesù replicò: «Io sono il pane della vita. Chi viene a me, non avrà più fame. Chi crede in me, non avrà più sete. 36 Ma, come vi ho detto prima, il guaio vostro è che, pur avendomi conosciuto, non avete creduto! 37 Ma alcuni verranno da me, quelli che il Padre mi ha dato, ed io non li respingerò mai. 38 Infatti, sono venuto qui dal cielo per fare la volontà di Dio che mi ha mandato, non per seguire la mia strada. 39 E questa è la volontà di Dio Padre: che di tutti quelli che egli mi ha dato non ne perda neppure uno, ma che li risusciti nellʼultimo giorno. 40 Questa è la volontà di mio Padre: che chi conosce il Figlio e crede in lui abbia vita eterna. Ed io lo risusciterò nellʼultimo giorno».

41 Allora i Giudei cominciarono a borbottare: ce lʼavevano con Gesù, perché diceva di essere il pane mandato dal cielo. 42 E osservavano: «Ma costui non è quel Gesù, figlio di Giuseppe? Conosciamo bene suo padre e sua madre…»

43 Ma Gesù replicò: «Non brontolate fra voi per ciò che ho detto. 44 Nessuno può venire da me, se non lo attira il Padre che mi ha mandato. Ed io lo risusciterò nellʼultimo giorno. 45 Proprio come si legge nelle Scritture: “Saranno tutti istruiti da Dio”. Perciò, chi ascolta il Padre e da lui ha imparato la verità, viene a me con fede. 46 Questo però non significa che qualcuno abbia visto il Padre, perché soltanto io, il Figlio che viene da Dio, lʼho visto!

47 Questo vi assicuro: chi crede in me ha già vita eterna! 48-51 Proprio così, io sono il pane della vita. Quando i vostri antenati mangiarono la manna del deserto, morirono lo stesso tutti. Invece questo pane, mandato dal cielo, dà la vita eterna a chi lo mangia. Io sono questo pane vivo, venuto dal cielo. Chi mangia questo pane vivrà per sempre. Questo pane è il mio corpo, dato perché il mondo abbia la vita».

52 Allora i Giudei cominciarono a discutere tra loro sul significato di quelle parole. «Come può questʼuomo darci da mangiare il suo corpo?» si chiedevano.

53 Allora Gesù ripeté: «In tutta sincerità vi dico questo: se non mangerete il corpo del Cristo e non berrete il suo sangue, non avrete la vita eterna. 54 Chi invece mangia la mia carne e beve il mio sangue, ha vita eterna; ed io lo risusciterò nellʼultimo giorno. 55 Perché la mia carne è il vero cibo e il mio sangue la vera bevanda. 56 Chi mangia la mia carne e beve il mio sangue resta unito a me, ed io a lui. 57 Io vivo per la potenza del Padre vivente, che mi ha mandato; allo stesso modo chi mangia me, vivrà grazie a me. 58 Io sono il vero pane venuto dal cielo, chi mangia questo pane, vivrà per sempre, non come i vostri antenati che mangiarono la manna, il pane del cielo, e poi morirono». 59 Gesù disse queste cose nella sinagoga di Cafarnao.

60 Perfino i discepoli commentarono: «Come parla difficile questa volta! Chi può mai capire il significato di queste cose?»

61 Gesù, naturalmente, sapeva che i discepoli si lamentavano, perciò disse loro: «Che cʼè di strano in quello che dico? 62 Che direte, allora, quando vedrete me, il Messia, ritornare in cielo? 63 Soltanto lo Spirito Santo dà la vita. Lʼuomo da solo non può far niente. Fate invece attenzione alle mie parole, perché vengono dallo Spirito di Dio e danno la vita. 64 Ma alcuni di voi non mi credono». (Infatti Gesù sapeva fin da principio chi erano quelli che non credevano e chi lʼavrebbe tradito).

65 Poi aggiunse: «Questo intendevo, quando dissi che nessuno può venire da me, se il Padre non glielo permette».

66 A questo punto molti dei discepoli non ne vollero più sapere di lui.

67 Gesù si rivolse ai dodici e chiese: «Ve ne andate anche voi?»

68 Allora Simon Pietro rispose: «Maestro, da chi ce ne andremo? Solo tu cʼinsegni come avere la vita eterna. 69 Noi ti abbiamo creduto e sappiamo che tu sei il Santo Figlio di Dio».

70 Gesù rispose: «Non sono, forse, stato io ad eleggere voi dodici? Eppure uno di voi è un diavolo!» 71 Parlava di Giuda, figlio di Simone Iscariota, uno dei dodici, quello che poi lo avrebbe tradito.

New Serbian Translation

Јован 6

Исус храни пет хиљада људи

1После овога је Исус отишао на другу страну Галилејског језера (то јест, Тиверијадског језера). Следило га је много народа, јер су посматрали знаке које је чинио на болеснима. Исус је отишао на једну гору и сео тамо са својим ученицима. Била је близу Пасха, јудејски празник.

Исус подиже поглед и опази да пристиже много света. Упитао је Филипа: „Где да купимо хлеба да нахранимо оволико света?“ Ово је рекао искушавајући Филипа, а у ствари је знао шта ће учинити.

Филип му одговори: „Да купимо хлеба и за две стотине сребрњака не би било довољно да сваки добије нешто мало!“

Један од ученика, Андрија, брат Симона Петра, рече му: „Ту је један момчић који има пет јечмених хлебова и две рибе. Ипак, то није довољно да се нахрани толики народ.“

10 Исус им рече: „Нека народ поседа!“ Било је ту доста траве. Људи тако поседаше, њих око пет хиљада. 11 Онда је Исус узео хлебове, захвалио Богу, па их је дао онима који су седели. Тако је учинио и са рибама, те је свако јео колико је хтео.

12 Када су се сви наситили, Исус рече својим ученицима: „Покупите преостале комаде да не пропадну.“ 13 Ученици сакупише дванаест котарица преосталог хлеба од оних пет јечмених хлебова које је народ јео.

14 Када су људи видели какав је знак Исус учинио, рекли су: „Ово је заиста Пророк који треба да дође на свет!“ 15 Међутим, Исус је знао да они хоће да га зацаре на силу, па је зато отишао на једну гору да буде са̂м.

16 Када се спустило вече, његови ученици су сишли до језера. 17 Укрцали су се на бродић и упутили се према Кафарнауму. Било се већ смрачило, а Исус никако да дође. 18 Почео је да дува јак ветар и море се узбуркало. 19 Ученици су веслали неких двадесет пет до тридесет стадија[a] када су опазили Исуса како хода по мору. Када се приближио чамцу, ученици се уплашише. 20 Исус им рече: „То сам ја, не бојте се!“ 21 Тада су хтели да га укрцају у бродић, али бродић се одједном нашао на месту према ком су се упутили.

Исус – хлеб живота

22 Сутрадан су људи који су остали с друге стране језера, опазили да је тамо остао само један бродић. Знали су, наиме, да Исус није ушао у бродић са својим ученицима, него су ученици отишли сами. 23 А из Тиверијаде приспеше други бродићи, близу места где је народ јео хлеб за који је Господ био захвалио Богу. 24 Када је, дакле, народ видео да тамо нема ни Исуса ни његових ученика, ушли су у бродиће и отишли у Кафарнаум да га траже.

25 Нашли су га с друге стране језера и рекли му: „Учитељу, када си дошао овамо?“

26 Исус им рече: „Заиста, заиста вам кажем: не тражите ме ви зато што сте видели знаке, него зато што сте јели хлебове и наситили се. 27 Не радите за храну која пропада, него за храну која остаје за вечни живот. Такву храну ће вам дати Син Човечији, јер је на њега Бог Отац утиснуо свој печат.“

28 Они га упиташе: „Шта треба да радимо да бисмо чинили дела која Бог тражи?“

29 Исус им одговори: „Ово је дело које Бог тражи: да верујете у онога кога је он послао.“

30 Они га онда упиташе: „Какав ћеш знак учинити, да бисмо веровали у тебе кад га видимо? Шта ћеш, дакле, да учиниш? 31 Наши преци су јели ману у пустињи, као што је написано у Писму: ’Даде им хлеб са неба да једу.’“

32 Исус им рече: „Заиста, заиста вам кажем: није вам Мојсије дао хлеб са неба, него вам мој Отац даје истински хлеб. 33 Хлеб који Бог даје јесте онај који силази са неба и даје живот свету.“

34 Тада му рекоше: „Господе, дај нам заувек тај хлеб!“

35 Исус им рече: „Ја сам хлеб живота; ко долази к мени неће огладнети и ко верује у мене никада неће ожеднети. 36 Али ја сам вам рекао да, иако ме видите, нећете да верујете. 37 Свако кога ми даје Отац долази к мени, а онога који долази к мени нећу одбацити. 38 Јер ја нисам сишао са неба да чиним своју вољу, него вољу Бога који ме је послао. 39 Ово је воља Бога који ме је послао: да не изгубим ниједнога од оних које ми је Он дао, него да их ускрснем у Последњи дан. 40 Воља мога Оца је да ко год ме види и поверује у мене, има вечни живот, а ја ћу га ускрснути у Последњи дан.“

41 На то су Јевреји почели да гунђају, зато што је рекао: „Ја сам хлеб који је сишао са неба.“ 42 Рекоше: „Зар није то Исус, Јосифов син? Зар му не знамо оца и мајку? Како то сад каже да је сишао са неба?“

43 Исус им рече: „Не гунђајте међу собом! 44 Нико не може да дође к мени, ако га не привуче Отац који ме је послао, а ја ћу га ускрснути у Последњи дан. 45 У Пророцима је записано: ’Сви ће бити од Бога учени.’ Свако ко слуша Оца и прихвати његово учење, долази к мени.

46 Ипак, Оца нико није видео, осим оног који је дошао од Бога; он је видео Оца.

47 Заиста, заиста вам кажем: ко верује у мене, има вечни живот. 48 Ја сам хлеб живота. 49 Ваши преци су јели ману у пустињи, а ипак су помрли. 50 Али хлеб који долази са неба је такав да ко једе од њега не умире. 51 Ја сам хлеб живота који је сишао са неба. Ко буде јео од овог хлеба, живеће заувек. Хлеб који ћу ја дати је моје тело које дајем да би свет живео.“

52 На ово Јевреји почеше жестоко да негодују. Питали су се: „Како овај може да нам да̂ своје тело да једемо?“

53 Исус им рече: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крв његову, нећете имати живота у себи. 54 Ко једе моје тело и пије моју крв, има вечни живот и ја ћу га ускрснути у Последњи дан. 55 Јер је моје тело истинска храна и моја крв је истинско пиће. 56 Ко једе моје тело и пије моју крв, остаје у мени и ја у њему. 57 Као што је мене послао живи Отац, те ја живим због Оца, тако ће и онај који мене једе живети због мене. 58 Ово је тај хлеб који је сишао са неба. Он није као онај што су јели ваши преци, јер су они, ипак, помрли. Ко једе овај хлеб, живеће заувек.“ 59 Ово је Исус изрекао у Кафарнауму, док је поучавао у синагоги.

60 Кад су то чули, многи од његових ученика рекоше: „Тешко је усвојити ово учење. Ко може да га прихвати?“ 61 Исус је у себи знао да његови ученици гунђају због његове беседе, те им је рекао: „Зар вас ово наводи да одустанете? 62 А шта ћете рећи када будете гледали Сина Човечијег да се враћа тамо где је пре био?

63 Дух Божији је тај који даје живот. Човек то не може. Речи које сам вам рекао Дух су и живот су. 64 Али, има међу вама оних који не верују.“ Наиме, Исус је од почетка знао да неки неће веровати у њега и ко ће га издати. 65 Тада рече: „Зато сам вам рекао: ’Нико не може доћи к мени, ако му то Отац не омогући.’“

66 Тада су га многи ученици напустили и нису више ишли за њим.

67 Зато је Исус упитао Дванаесторицу: „Да нећете и ви да одете?“

68 Одговори му Симон Петар: „Господе, коме да одемо? Ти имаш речи вечног живота. 69 Ми смо уверени и знамо да си ти свети Божији посланик.“

70 Исус им рече: „Нисам ли баш ја изабрао вас Дванаесторицу? А ипак, један од вас је ђаво.“ 71 Исус је ово рекао мислећи на Јуду, сина Симона Искариота, јер је он био тај који ће га издати, иако је био један од Дванаесторице.

Notas al pie

  1. 6,19 5 до 6 km.