Ang Panawagan sa Pagsalig sa Ginoo
1-2Miingon ang Ginoo, “Pamati kamo kanako, kamong gustong maluwas51:1-2 gustong maluwas: o, gustong mahimong matarong. ug modangop kanako. Hinumdomi ninyo si Abraham ug si Sara nga inyong katigulangan. Sama sila sa bato diin kamo gitipak o sa bangag diin kamo gikubkub. Sa dihang gitawag ko si Abraham, nagainusara lang siya. Apan gipanalanginan ko siya ug gihatagan ug daghang mga kaliwat.
3“Kaloy-an ko gayod ang Jerusalem51:3 Jerusalem: sa Hebreo, Zion. Mao usab sa bersikulo 11 ug 16. ug ang tanang mga dapit niini nga nangaguba. Ang mga disyerto niini himuon kong sama sa Eden—ang akong hardin. Maanaa ang kalipay ug kasadya sa Jerusalem ug may pagpasalamat ug mga pag-awit usab.
4“Pamati kamo kanako, O katawhan ko! Patalinghogi ninyo ako, O nasod ko! Ipadayag ko ang akong kasugoan. Ug ang akong katarong ug kaangayan mohatag ug kahayag sa mga nasod. 5Hapit ko na kamo hatagan ug kadaogan.51:5 kadaogan: o, pagkamatarong. Sa dili madugay luwason ko kamo. Pagadumalahan ko ang mga nasod. Ang anaa sa mga isla magahulat kanako ug magalaom sa akong gahom. 6Tan-awa ninyo ang kalangitan ug ang kalibotan. Mawala ang kalangitan sama sa aso. Mogabok ang kalibotan sama sa panapton. Mangamatay ang mga lumulupyo niini sama sa gagmayng mananap nga nagalupad. Apan ang kaluwasan ug kadaogan nga ihatag ko magapadayon sa walay kataposan. 7Pamatia ninyo ako, kamo nga nasayod kon unsa ang husto ug nagatuman sa akong kasugoan! Ayaw kamo kahadlok sa mga pagsaway ug pagpakaulaw sa mga tawo kaninyo. 8Kay mahisama sila sa panapton nga kutkoton sa mga gagmayng mananap. Apan ang kadaogan ug kaluwasan nga akong ihatag magapadayon sa walay kataposan.”
9Sige na, Ginoo, tabangi kami. Gamita ang imong gahom sa pagluwas kanamo. Tabangi kami sama sa imong gihimo kaniadto. Dili ba ikaw man ang nagtagodtagod sa dragon nga si Rahab?51:9 Rahab: Kini nagarepresentar sa Ehipto. 10Dili ba ikaw man ang nagpamala sa dagat aron sa paghimog agianan diha sa taliwala niini aron makatabok ang katawhan nga imong giluwas? 11Mobalik sa Zion ang imong mga linuwas nga nagaawit sa walay hunong nga kalipay. Mawala na ang ilang kasubo, ug mag-awas-awas ang ilang kalipay.
12Mitubag ang Ginoo, “Ako mao ang nagdasig kaninyo. Busa nganong mahadlok man kamo sa mga tawong mamatay ra sama sa sagbot? 13Nalimot na ba kamo nga ako ang naghimo kaninyo? Ako ang nagbukhad sa kalangitan ug nagbutang sa mga patukoranan sa kalibotan. Nganong nagakinabuhi kamo nga kanunayng may kahadlok sa kasuko sa mga nagalutos ug buot molaglag kaninyo? Ang ilang kasuko dili na makaunsa kaninyo. 14Sa dili madugay buhian ang mga binihag. Dili sila mamatay sa gibilanggoan kanila, ni mawad-an ug pagkaon. 15Kay ako, ang Ginoo nga inyong Dios, ang nagakutaw sa dagat aron modahunog ang mga balod. Makagagahom nga Ginoo ang akong ngalan. 16Gitudlo ko kaninyo ang angay ninyong isulti, ug gipanalipdan ko kamo pinaagi sa akong gahom. Ako ang nagpahimutang sa kalangitan ug ang nagbutang sa mga patukoranan sa kalibotan. Ug ako ang nagaingon sa Zion, ‘Ikaw ang akong katawhan.’ ”
17Bangon na, Jerusalem! Ang kasuko sa Ginoo sama sa ilimnon nga gihurot mog inom hangtod nga nagsusapinday ka sa kahubog. 18Walay usa sa imong katawhan51:18 katawhan: sa literal, kabataan. nga makaagak kanimo; walay usa kanila nga makatabang kanimo. 19Nahitabo kanimo kining duha ka kalamidad: naguba ikaw tungod sa gubat ug nagaantos sa kagutom ang imong katawhan. Walay nahibilin sa imong katawhan nga modasig ug molipay kanimo. 20Gipangkuyapan sila ug nagbuy-od sa eskina sa matag dalan sama sa usa nga nalit-agan. Nahiagom sila sa labihan nga kasuko sa Ginoo; gibadlong sila sa imong Dios.
21Busa pamatia ninyo kini, kamong nagaantos ug nangahubog apan dili tungod sa bino. 22Mao kini ang giingon sa Ginoo nga inyong Dios nga nagalaban kaninyo, “Pamati! Gikuha ko na gikan kaninyo ang akong kasuko nga daw ilimnon nga makahubog. Dili ko na kamo paimnon niini pag-usab. 23Ihatag ko kini sa mga nagpaantos kaninyo, ug sa nagsugo kaninyo nga mohapa aron ilang tumban ug himuong daw yuta ug dalan ang inyong mga likod.”
Спасење за Аврахамове потомке
1Послушајте ме, следбеници праведности,
тражиоци Господа,
осмотрите стену из које сте исклесани,
коп истесан из ког сте ископани.
2Осмотрите Аврахама, оца својега,
и Сару која вас је родила.
Та, он је сам био кад сам га позвао,
а ипак сам га благословио и умножио.
3Та, Господ се сажалио над Сионом,
сажалио се над свим његовим развалинама,
те ће претворити пустињу његову у Еден,
а пустару његову у врт Господњи.
Клицање и радост одјекиваће по њему,
захваљивања и глас похвални.
Господ ће судити народима и пуцима
4Послухни мене, народе мој, и чуј мене, свете,
јер Закон од мене проистиче,
и моје ћу правосудство хитро поставити
да буде светлост народима.
5Близу је правда моја,
спасоносно проистиче,
а и мишица моја судиће народима.
На мене острва чекају
и у моју мишицу се уздају.
6Очи своје к небу подигните,
и по земљи осмотрите доле;
јер ће небеса као дим ишчезнути,
и земља ће се као огртач раскрпати,
и становници њени као такви51,6 Као такви може да се преведе и као комарци. помреће;
а спасење моје трајаће довека,
и праведност моја уздрмана неће бити.
7Послушајте мене, који познајете правду,
народе коме је Закон мој у срцима:
не бојте се ругања од људи,
и нека вас не узбуђује њихово вређање,
8јер ће их као огртач појести мољац,
и као вуну појешће их црв;
а праведност моја трајаће довека,
и спасење моје од колена до колена.
Господ се буди
9Пробуди се! Пробуди се!
Одени се у снагу, мишице Господња.
Пробуди се као у дане древне,
током старинских нараштаја.
Ниси ли ти испресецала Раву,
израњавила морску неман?
10Ниси ли ти исушила море,
воде бездана големих,
поставила по дубинама морским
пут да пролазе откупљени?
11Вратиће се избављени Господњи,
доћи ће у Сион с весељем
и с радошћу вечном на челима;
пратиће их раздраганост и радост,
а побећи ће жалост и уздаси.
Свемоћни Господ теши људе своје
12„Ја, ја сам утешитељ ваш.
Ко си ти да се бојиш човека смртнога
и сина човечијег који је као трава?
13Заборавио си Господа,
који те је начинио,
који је разастро небеса
и утемељио земљу.
Па си стрепео стално, поваздан
пред лицем надменог тлачитеља,
као пред неким ко постоји да би разједао.
И… где је надменост тлачитеља?
14Биће изгнаник слободан убрзо,
и неће умирати да би био разједан,
и хлеба му недостати неће.
15Господ Бог твој сам ја,
море узбуркам и таласи му кључају.
Господ над војскама име је његово.
16И ставио сам речи своје у уста твоја,
и сакрио те у сенку руке своје,
да разастрем небеса
и утемељим земљу,
и кажем Сиону: ’Ти мој народ јеси.’“
Пробуди се, Свети граде!
17Хајде, пробуди се! Хајде, пробуди се!
Устани, Јерусалиме!
Који си испио из руке Господње
чашу јарости његове;
пехар, чашу опијености,
испио до дна.
18Од свих синова које је родио
нема ниједног да га води.
Од свих синова које је одгојио
нема ниједног да га за руку прихвати.
19Ово те је двоје задесило.
Хоће ли те ико пожалити?
Пустошење и распад и глад и мач.
Хоће ли те ико утешити?
20Синови ти леже обамрли
по угловима свих улица;
као антилопа у мрежи
пуни јарости Господње,
карања од Бога твојега.
21Зато ово почуј, понижени
и опијени, али не од вина.
22Говори твој Господар Господ,
Бог твој, бранилац свог народа:
„Ево, узимам из руке твоје
чашу опијености,
пехар, чашу јарости моје.
И никад се више из ње испијати неће.
23И то стављам у руку оних који су те жалостили,
који су души твојој говорили:
’Савиј се и прелазићемо!’
И наместо тла подметао си леђа своја,
те су била пут онима који прелазе.“
