1Atreneefo wu,
na obiara nnwen ho wɔ ne koma mu;
wɔfa nyamesurofo kɔ,
na obiara nte ase
sɛ wɔfa atreneefo kɔ
sɛnea wobeyi wɔn afi bɔne mu.
2Wɔn a wɔnantew tee no
wɔhyɛn asomdwoe mu;
wonya ahomegye bere a wɔadeda sɛ awufo.
3“Nanso mo, mommra ha, mo ɔbayifo mma,
mo nguaman ne mmea nguamanfo mma!
4Hena na moreserew no?
Hena na moredi ne ho fɛw
na morebɔ no adapaa yi?
Monnyɛ atuatewfo fekuw
ne atorofo asefo ana?
5Mode ɔpɛ mmoroso bɔ afɔre wɔ adum mu
ne dua biara a adennan ase;
mode mo mma bɔ afɔre wɔ aku a mu dɔ mu
ne abotan mpaapae ase.
6Anyame a wɔyɛ abo trontrom, a ɛwɔ aku a mu dɔ mu no,
wɔyɛ mo kyɛfa. Wɔn na mopɛ.
Yiw, moahwie nsa afɔrebɔde agu wɔn so
na mode aduan afɔrebɔde ama wɔn.
Eyinom nyinaa akyi, mingow me nsam ana?
7Moasiesie mo nnabea wɔ koko a ɛkorɔn so;
ɛhɔ na mokɔ kɔbɔ afɔre.
8Mo apon ne apongua akyi
na mo de mo abosonsom nsɛsode asisi.
Mufii mʼakyi koyii mo mpa so ntama,
mokɔdaa so na motrɛw mu;
mo ne wɔn a modɔ wɔn mpa yɛɛ apam,
na mohwɛɛ wɔn adagyaw mu.
9Mode ngo kɔɔ Molek nkyɛn
na momaa mo nnuhuam dɔɔso.
Mosomaa mo ananmusifo kɔɔ akyirikyiri;
mosian kɔɔ ɔda mu ankasa!
10Mo nneyɛe maa mo ɔbrɛ,
nanso moanka da se, ‘Yenni anidaso.’
Mopɛɛ ahoɔden foforo
enti moantɔ piti.
11“Hena na wama mo koma atu na wabɔ mo hu sɛɛ
a enti moanni me nokware,
na moankae me
anaa moannwene eyi ho wɔ mo koma mu yi?
So ɛnyɛ komm a mayɛ akyɛ no nti
na munsuro me no ana?
12Mɛda mo trenee ne mo nnwuma adi,
na so remma mo mfaso.
13Sɛ moteɛ mu pɛ mmoa a,
momma mo ahoni a moaboa ano no nnye mo!
Mframa bɛbɔ wɔn nyinaa akɔ,
home kɛkɛ bɛfa wɔn.
Nanso onipa a ɔde me yɛ ne guankɔbea no
bedi asase no so
na wafa me bepɔw kronkron no.”
Koma A Abubu No Awerɛkyekye
14Na wɔbɛka se:
“Monyɛ, monyɛ, munsiesie ɔkwan no!
Munyiyi akwanside mfi me nkurɔfo akwan mu.”
15Na oyi ne nea ɔkorɔn no,
nea ɔte ase daa a ne din yɛ kronkron no se:
“Mete beae a ɛkorɔn na ɛyɛ kronkron,
mene nea ɔwɔ ahonu na ɔyɛ honhom mu hiani nso te,
sɛ mɛkanyan honhom mu hiani no honhom,
na makanyan ne koma a abubu no.
16Meremmɔ sobo afebɔɔ,
na me bo remfuw daa,
sɛ anyɛ saa a onipa honhom bɛtɔ beraw wɔ mʼanim,
onipa ahome a me na mabɔ no.
17Ne nnebɔne adifudepɛ maa me bo fuwii;
metwee nʼaso, na mede abufuw yii mʼani,
nso ɔkɔɔ so yɛɛ nea ne koma pɛ.
18Mahu ne nneyɛe, nanso mɛsa no yare.
Mɛkyerɛ no kwan na makyekye ne werɛ,
19na mama ayeyi aba wɔn a wɔredi awerɛhow wɔ Israel no ano.
Asomdwoe, asomdwoe mmra wɔn a wɔwɔ akyirikyiri ne wɔn a wɔbɛn so,”
sɛɛ na Awurade se. “Na mɛsa wɔn yare.”
20Na amumɔyɛfo te sɛ po a ɛrehuru,
entumi nyɛ komm,
nʼasorɔkye yiyi dontori ne fi.
21“Amumɔyɛfo nni asomdwoe.” Sɛɛ na me Nyankopɔn se.
1Праведник гине
и никога то не узбуђује.
И смерни људи бивају одвођени
и нико не разабире
да праведник бива одведен пред зло,
2да уђе у мир.
Почивају на лежајима својим
ко је ишао исправно.
3„А сад се примакните амо,
синови гатарини,
потомство прељубничко, смрдљиво.
4Над ким се шегачите?
Над ким се бекељите?
Плазите језик?
Нисте ли ви деца бунтовна,
потомство лажљиваца,
5који се успаљују међу храстовима,
под сваким дрветом зеленим,
жртвујући децу по долинама,
под каменим раселинама?“
Пророк тугује због идолопоклонства
6„На вододерини твоја је рака.
Оне, оне су твоји међаши.
Управо њима изливаш жртве наливне,
спаљујеш житну жртву.
Зар оне да ми се свиде?
7На гору високу и уздигнуту
свој си лежај поставила,
па си се тамо попела
да кољеш жртву закланицу.
8Уз врата и довратке
свој си запис поставила.
Далеко од мене си разоткрила
и на висине лежај свој наместила,
те се погађала са онима које волиш
да легнеш с њима, да осетиш снагу.
9И ходочастиш цару у помазању,
и умножаваш своја мира;
и послала си своје известиоце издалека
и спустила до Света мртвих.
10Изнурила си себе многим путовањима својим.
Ниси рекла: ’То је таштина!’
Стекла си јакост нову,
зато ослабила ниси.
11Па кога си се уплашила и побојала,
те си слагала?
И ниси се мене сетила,
ниси себи на срце ставила.
Нисам ли ја ћутао и од века,
па се мене побојала ниси?
12Ја ћу објавити твоју правду,
и дела ти твоја користити неће.
13Кад завичеш, нека те изведу чете твоје.
А све њих ће ветар однети, таштина узети.
Међутим, који се у мене уздају
земљу ће баштинити
и моју свету гору поседовати.“
Песма утешна
14Тада ће се говорити:
„Насипајте! Насипајте! Пут поравнајте!
Мом народу сметње с пута уклоните!“
15Јер говори Вишњи и Уздигнути,
настањени трајно, а име му је Светитељ:
„Мој стан је узвишеност и светиња,
а са скрушеним сам и с духом пониженим,
да оживим пониженима дух,
да оживим скрушенима срце.
16Јер се нећу препирати довека,
нити ћу се љутити непрестано,
јер би испред лица мојега ослабио дух
и душе које сам саздао.
17Кривица његова је грабеж.
Зато сам се наљутио,
и зато га ударио, и у љутини се сакрио;
а он је отишао одметнички,
како га срце његово одвуче.
18Путеве његове сам видео.
И излечићу га и довести,
и умирићу срце оних који га теше
и који с њим тугују.
19Стварам речи уснама да проговоре:
Мир! Мир удаљеноме и блискоме
– говори Господ, и њега ћу излечити.
20А опаки су као море усталасало,
што се успокојити не може,
и из вода својих исталасава
муљ и блато.
21Нема мира опакима
– говори Бог мој.
